ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. novembar 1955.
Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata. Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao preko vlastite noći svet ako mu se ovaj ne dopada.
Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva. Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u što sumnjam, jer to se protivi samoj afektivno „tupoj“ prirodi božanstva - ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju“ mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara.
Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
Sva sujeta, sva ravnodušnost superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike.
Moral insaniti je moral bogova i umetnika.
Ukoliko je umetnikov „svet“ manji utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi“ zahtevaju razum koga su božanstva lišena.
Može postojati neka vrsta ugledanja na činjenice, ali je nemoguće da se one bez štete prenesu preko ponora koji razdvajaju „svet koji se prikazuje“ od „sveta koji prikazuje“.
(Realizam je „prepisivanje“ fakata. Drži se naivno da je dovoljno jednu činjenicu prepisati, pa da ona bude realna u pravom kao i u privremenom svetu. Pri tome se zaboravlja da dobar deo „stvarnosti jedne činjenice“ nije stvarnost njena po sebi, nego „stvarnost sistema u kome deluje“. To znači da je ako bismo želeli da naša činjenica deluje i u našem svetu, neophodno preuzeti zajedno sa njom i ceo sistem u kome ona živi. -
Za činjenicu je taj sistem isto što i limfa za ćeliju tkiva: sredina koja je nezamenljiva. To prenošenje je, međutim, nemoguće jer se protivi samoj suštini umetnosti. Razlika između stanja u kome se nalazi činjenica u prirodnoj sredini i veštačkoj sredini umetnikovog duha je razlika između ponašanja otopine u limfi i rastvoru u goveđoj bešici!
Kada bi se čitav „objektivni sistem činjenica“ mogao jednostavno preneti u umetnikov svet onda bi se „stvarni svet“ mogao još jednom stvoriti, što je očevidno nemoguće. Ako se to može učiniti samo sa nekima od njih, onda je isto toliko očevidno da to „bez sistema u kome delaju“ nisu više žive činjenice nego obični fosili, okamenotine.) Irealnost izvesnih realnih činjenica kada se ove preuzmu iz sveta, potiče od nesaglasnosti te činjenice sa opštim konturama našeg vlastitog.
To je beli medved u oazi Bu Ruemi. Preinačenje, ono što ortodoksi nazivaju „unakaženje“ činjenica, preduslov je valjane umetnosti. Činjenica mora da se adaptira na „svet u svesti“ pošto je migrirala iz „sveta van svesti“ (oneobičavanje).
Pisanje može postati strast - i to je dobro, iako poročno. Međutim to nikako ne znači da treba pisati s t r a s n o . Pisac mora biti bestrasan, ali ne kao redovnica, nego kao vestalka. Naime on mora posedovati jednu neaktueliziranu strast, jedan zatomljen žar koji iz beskonačne udaljenosti od razumskog delovanja osvetljava ovo crvenim sjajem.
No comments:
Post a Comment