ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. novembar 1955. (nastavak)
Umetnost i iskustvo: Hemingway i Poe ! Senzualitet i spiritualnost, empiričan i metafizičar, ali i entuziast i kritik, što će reći: pesnik i matematičar. Hemingway nije mogao napisati nijedan redak dok ga nije video objektiviranog poput proročanstva Danilovog na zidu carske palate. Poe je posedovao ritmiku jednog halucinativnog saznanja. U prvom slučaju draži su delovale na čula spolja, u drugom one su delovale na čula iznutra, ako se tako može reći.
Problem je u tome da li se oba vida saznanja mogu uvrstiti u iskustvo u širem smislu. Očevidno samo prividnog opravdanja ima za tvrđenje da Poe nikad nije bio u melstromskom vrtlogu . Tačno je obratno: čitav njegov život je bio jedan melstromski vrtlog. On je kružio iznutra po njegovim glatkim zidovima sve do samog dna i onda je iznova bio samim čudom izbačen na površinu sed i slomljen.
Da dočara neizmeran strah koji je najpre kao i kod svih ljudi od duše bio slobodan od uzroka, kosmički i u svom izvoru i u svom izrazu a te posle toga deliričan strah vezan za sablasti divova krvavih kljova, i novorođenčeta sa pasjom glavom - mogao je Poe opisati gole činjenice svog ahasferskog života. Umesto kafkijanski mračnog efekta dobili bismo socijalnu literaturu za reformatorske aktiviste i raznežene komplekse niže vrednosti.
Umesto umetnosti dobili bismo iskustvo. Strah od smrti nije morao da potekne od senke koja se došunjala iz mračnih katakombi varoši Ptolomeasa , i koja je u svom glasu nosila glasove hiljada njegovih umrlih prijatelja, niti strah od živog a sahranjenog, projektovan sa sestre na brata morao je da se stavi u kuću Ašera . Sve je to moglo da bude narativno, pa čak i naturalistički u jednom egzaktnom, a ne metafizičkom smislu.
Iskustvo nije nešto što je spolja. I ludilo je iskustvo. Niko ne može sporiti da doživljaji jedne sumanute svesti imaju objektivitet. Neka to bude jedan privatni, ludi objektivitet, ali ako ga odbacimo u ime opšteg, dolazimo u položaj da zajedno s njime odstranimo iz romana svaki individualni događaj svesnosti, svaku emociju, sve što nema jasne obrise materije i njene radnje.
Izvesni kritičari propovedaju: „budite realisti“, a kad je jedan pisac Poe realist u najvećem mogućem stepenu, kad je njegov realizam u stvari vlastiti metabolizam sveta i njegove sudbinske patnje - onda se proglašava sumanutim delirantom koji pati od alkoholne halucinoze. Zar nije Lautréamontova patološka tenzija r e a l i s t i č n a do zla boga. Opisana, ona se proglašava infamijom jednog poročnog uma koji se mrači.
Hemingwayevo iskustvo, naprotiv, je sasvim drugog kova. Ono je posredne vrste. Lišeno mašte to iskustvo je prinuđeno da gaji jedan kult činjenica, kao da bi spoljna činjenica imala neku prednost nad unutrašnjom. Potrebno je pročitati njegove opise koride del Tores, pa se uveriti da je naprosto n u ž n o da bik probode toreadora, da bi on i l i t e r a r n o bio proboden.
Naravno ti opisi imaju boje, ali se svako ljuto vara ko misli da je to specifična, autentična boja činjenica - to je zapravo boja Hemingwayeve spisateljske t e h n i k e . (Skrećem pažnju na izvanredan opis revolucije u jedom španskom selu Za kim zvona zvone.) To je nešto što spada u s t u d i j e o b l i k a . Uostalom bitna odlika te tehnike je izvesno lajtmotivsko ponavljanje jednog sistema misli.
On se uvek iznova vraća na istu činjenicu, samo svaki put jednom drugom reči. Prvi pokušaj da se progovori iz s r c a , dakle iz unutrašnjeg iskustva nalazim u Starcu i moru. Zato je ova nevelika novela remek delo književnosti u svom žanru isto toliko nenadmašno koliko i Preobražaj Franza Kafke, ili Smrt u Veneciji Thomasa Manna .
Hemingway i Poe i svojim životima i svojom nadarenošću očituju dva književna pravca na koja se, uz manje ili više truda, mogu svesti svi ostali.
No comments:
Post a Comment