Dnevnik Borislava Pekića 13. oktobar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

13. oktobar 1955. (nastavak) 

 „(...) Danas nam kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše. (...)“

 Koješta! Sasvim koješta! Najpre ono što nam je hronološki prethodilo nije bila nikakva naša istorija. Naša istorija je u nama. Mi je izlučujemo kao koža svoj osobeni miris. Nastojati na nekakvoj relaciji između jednog sebra ili logoteta za vreme Carstva i jednog sekretara rejonskog komiteta ili kolportera Večernjih novosti isto je toliko nevažno koliko pridavati neki značaj životinjskom poreklu čoveka.

Zar nas nemački profesori svojim pedantnim „obrađivanjem“ Grka nisu doveli do sasvim krive predodžbe o njima. Tako je stari, gnusni Winckelmann tvrdio da se boja protivi kiparskoj formi i da je to razlog mramornoj belini Praksitela ili Fidije . Oh, kako li su samo ti stari Grci bili pametni, uzdišemo zajedno sa Winckelmannom i posmatramo studeno-sterilne udove nekog Boga.

Kako oštroumno. Sve čega se mi sa mukom setimo, oni su već znali. U stvari se ispostavilo da su Grci svoje kipove bojili, i da su moguće poneki od nih ličili na cirkuske šatore! Kontinuitet sa istorijom je vulgarni proizvod političara. Postoji samo jedan dublji i silno opštiji kontinuitet. Što se tiče „dostojnosti“ to je barem jasno, da je jedan naraštaj dostojniji onog koga nasleđuje jedino, ako je sa njim u integralnoj i beskompromisnoj protivrečnosti. Nastavljanje ovde ima smisao rušenja, čupanja, uništavanja.
 x
 Ovo je treći dan. Još se nije javila.
x
Dolazim do uverenja da nikad ozbiljno nisam mrzeo ( ). Ja sam samo govorio da ga mrzim, jer bilo je prirodno da između nas vlada izvesna surevnjivost. Sada ga stvarno mrzim. Eto kako navika postaje razlogom zločina. Ukoliko dublje bivam naviknut na ovu pozu, u toliko bezrazložnost mržnje postaje većim razlogom da se u njoj istraje. To je otprilike ovako:

„Ne postoji nikakvo svojstvo, koje bi na njemu valjalo posebno mrzeti. To znači da on ta svojstva dobro krije. Dakle tim pre ga treba mrzeti!“
x
Prokleto je sa tim faktima. Oni se pojavljuju tako iznenada, tako neočekivano, kao drumski razbojnici na pretpostavkama asfaltiranoj stazi jedne ideje. I to obično u blizini cilja. Čovek radi trideset godina da dokaže značenje jednog mikenskog natpisa i, pošto je rad od kojih hiljadu stranica predao štampariji, doznaje da je upravo toga dana u nekom uglednom časopisu izašao članak još uglednijeg stručnjaka, koji nepobitno dokazuje sasvim obratno značenje i n d i c i j a, na osnovu kojih je taj rad napisan.

Kretschmer je izjavio da on povlači mnogo toga što je napisao pre sedamdeset godina (!). Utešno je, međutim, da se većina naučnika uopšte ne obaziru na fakta koja se pojave sa zakašnjenjem. Za njih, ona jednostavno ne postoje! Kada bi ljudi izvlačili sve konsekvence iz svih činjenica, nauka bi se sa svojim zasadama pretvorila u hrpu bednih ruina. Uopšte se ne bi moglo raditi, jer bi sa svakom novom činjenicom u nekoj oblasti bilo potrebno početi iz početka. x
Da li je postojanje psihe nužna radna pretpostavka? Uostalom jedini autentični dokaz da psiha postoji, je postojanje psihologije.
 x
Kraj sveg koprcanja čoveka da sačuva svoj integritet, gorko je saznanje da ga on nikad nije ni imao. Jednostavno nije mogao da ima sebe. To što mu se predstavljalo kao „njegova ličnost“ bilo je samo višestruko reflektiranje i drugih ličnosti i sasvim stranih oblika. Svi njegovi nazori po kojima je delovao, ideali za koje je bio spreman da umre, reči koje je izgovarao ljubavnici, emocije što su plutale njime, sve od odeće do refleksije, sve je to obična kompilacija, forma koja mu je nametnuta i koju nosi kao svoj krst.


Pa bar da je i taj krst nešto posebno, nešto u svojoj sudbinskoj voluminoznosti jedinstveno i autonomno, da taj krst nije serijski proizvod sticaja okolnosti, nad kojim nikakav zakon nema vlast - možda bi individualizam kao stav imao neki smisao. Ovako izgleda jadno posmatrati naše napore da odbranimo tuđu svojinu koja nam je podmetnuta. Podsećamo na pticu koja čuva i štiti kukavičije jaje!

Individualizam - obmana! Emulzija umesto čistih elemenata. Zamišljam čoveka u obliku kante za đubre u koju svaki prolaznik baca otpatke. Ali kako su istovremeno i ti mimoprolaznici samo pokretne kante za đubre, onda izlazi da se svi socijalno-emocionalni odnosi mogu svesti na lančano prebacivanje đubreta iz jedne kante u drugu.