ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
15. oktobar 1955.
"(...) Negde daleko, preko triju mora,
(...)
Bleda kao čežnja, nepoznata žena (...)"!
Najodvratniju kašu dobije čovek kad u život kane samo jednu kap umetnosti. U onom času svakako je bilo neophodno da nekog volim. To je isto kao i održavati telesnu higijenu. Pa ipak čitajući izvesne odlomke dnevnika - običaj koji inače nemam - opažam jedan ton koji se ne može svesti na naviku. To je grand pasion - nešto što se moglo razviti, što je potencijalno čitavih šest meseci strujalo kroz moje pokrete kao vrela voda.
Mogla je to, prosuđujem, biti pod izvesnim okolnostima i ljubav. Nisam imao hrabrosti da je poljubim. Koješta. Da sam to želeo, ja bih je poljubio. Pošto nisam, znači da nisam želeo. Zašto sam onda treperio u njenom prisustvu, i gubio unutarnju prisebnost. Kako bilo da bilo, siguran sam da ću tu ženu čitavog života nositi u sebi kao jednu mogućnost koja nije postala aktuelna, kao cvet koji nije procvetao, kao reč koja nikad nije bila kazana. Osim možda ako jednog dana ...
x
Umro je gospodin Bodi . Opet je jedan od Njegovana jednostavno pobegao.
x
Nas iznenadi koji put zrelost naše vlastite ideje. Mi se doduše sećamo da smo je nekad imali u obliku u kome smo jedino morali da je odbacimo kao neupotrebljivu. No ova koja nam sada pada na pamet, iako je zapravo ta ista ideja, istovremeno je i neka druga. Ona nam saopštava izvesna svojstva za koja smo sumnjali da ih ima.
Ona je zrela. Na jedan način koga je predočio Pascal - fakta što smo ih upili komponuju se sama od sebe, takoreći. U stvari, mi ih komponujemo. Ova sposobnost simultane delatnosti duha, njegova moć da obdelava više vrtova odjednom, a da često nije ni svesna svoje višestruke akcije, ova moć koja ume da „vezuje i razvezuje“ u ime naše - to je ono što se „inteligentno u svojoj srži“ predstavlja kao intuicija.
Genije zna vrednost moći koje izlaze na površinu svesti samo kao figure. On zato pušta da te moći rade umesto njega. On se trudi da svoju ulogu svede na strpljenje plus dobar unutrašnji sluh.
x
Samo na dva mesta mogu se videti Napoleoni: u bici i u ludnici. Ko može znati koji su od njih pravi.
x
Teška je pogreška, koju ljudi često čine: verovati u jedan dobijen proces. Proces se ne dobija niti gubi. On se vodi .
x
U pismu svojoj nećaci mladoj markizi A. Camillo Cavour izražava nedvojbeno uverenje da će se jednog jutra probuditi kao „prvi ministar Kraljevine Italije!“ Da se to uverenje nije obistinilo Cavour bi bio dvorjanin koji pati od ludila veličine. Pošto se obistinilo Cavour je genije. Genije je uvek nešto a k t u e l n o . Osobine genija koje nisu aktuelne mogu se smatrati kao simptomi manije. Pogrešno je pretpostavljati da genije rađa iz sebe ludilo.
Stvar stoji potpuno obratno: ludilo rađa iz sebe genija. Bez jednog stepena ludila veličine, nemoguće je biti veliki. Jer nijedan pametan čovek ne može dovoljno dugo biti strpljiv prema unižavanju ako ne veruje u odmazdu. Skromnost nije nikakvo đubrivo za upornost. Skromnost je tačno ocenjivanje. Gordost proizilazi iz tačne ocene, samo sujeta izvire iz precenjivanja. Ne postoji prijateljstvo koje bi opravdavalo prijateljev genije. Prijateljstvo trpi samo glupost.
No comments:
Post a Comment