ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2. novembar 1955.
Kanonada, kaskada, karijatida, kaktus, kutis, katran, katalepsija, katatonija, kalaj, korota, koitus, kreten, kolaps, Karibi, kinestezija, karakter, katarakt, kit!
5. novembar 1955.
Neutralnost: moguća. Neutralne posledice: nemoguće. Centralna sotija ciklusa o kolaboraciji o kojoj sam mislio nedavno mogla bi se nazvati obzirom na moto (Franceov Priorat) : „Mrtvi i nevini“ ili „Svi mrtvi su nevini“. Jedan sistem zaštitinih oklopa, jedna katalepsija veštačkog porekla, akcija svedena na minimum fizioloških potreba. Pokušaj da se osećaji svedu na jednu senestezičnu formu.
Čovek ako neće n e m o r a da vidi. Još manje mora da p r o i s t e k n e iz opaženog. Za Y. ne postoji ova i ona strana, nego jedna, ona strana i on. Zašto međusobna korelacija ne bi bila obična predrasuda. Da bi se to dokazalo p r e s v e g a s e b i , potrebno je izbeći svako produžavanje u okolinu, potrebno je n e v i d e t i sebe ni na čemu osim u sebi. Slika koju si namalao - to si t i izvan sebe.
Sat koji si navio, to si ti - izvan sebe. Žena koju si obljubio to si ti - opet izvan sebe. Korak prema nečemu, reč nekome, pokret za nešto - sve si to ti i z v a n svog opredeljenja. Treba, dakle, biti u svom opredeljenju što znači neistaknut ni protiv čega, nepomeren ni prema čemu, ne izvučen ni od čega. Tako se može sebi obezbediti nevinost, koja je neutralnost, i za kojom Y. čezne.
U biti to je moral očišćen od d r u š t v e n i h predrasuda. Jedan kristalno jasan i apsolutni moral egzistencije. Ne činiti! Činiti znači uvek činiti zlo, jer č i n i t i jeste zlo, potencijalno ili aktuelno. Y. u smislu ovih principa nastoji da vodi svoj život u toku 1943. godine.
Danas između 3 i 5 dolazi mi da pljunem na samog sebe. U ova dva sata prezirem sebe do poslednjeg dna svog posranog i kukavičkog bića. To je zato što čitam knjigu o japanskom Božanskom Vetru .
Jesam li još uvek romantičar, neki plačljivi idolopoklonik moralnog samurajstva, jedna potencijalna hrabrost, naivni balavac ili inteligent u dokolici?
Ova minijaturna knjiga oproštajnih pisama kamikaza koje je sakupio Lartegi zadaje dilemu. A i to osećanje nije ništa drugo nego samo još jedna govnava dilema više. Čak i u jedno čisto divljenje provaljuje odvratni smrad intelektualne nedoumice.
Pošto pročitam knjigu jednom, pogled mi pada na beleške koje pripremam za ciklus o kolaboraciji. Zgadim se. Venerična poezija, paralitična proza, hiljade bednih problemčića poput gnojavih čireva, vonj truleži (kad bi ovaj sumporvodonični miris bio barem u celosti prirodan a ne sintetičan, ne veštački) umesto jedne diskretne poezije mladosti, koja je prevazišla svoju sudbinu.
„(...)Majko vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja.Tako je dobro, ali ne bi trebali da mršavite zbog moje smrti! (...)“
Mi smo iskopali Edipov kompleks da zagadimo svoju nežnost. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945. godine:
„(...) Poslednje jutro. Polazim u napad sa osmehom. Večeras će biti pun mesec. Posmatraću sa obale Okinave i biraću neprijateljski brod. (...)“
Rjoji Uebera je student univerziteta Kejo, poginuo u Katenskom zalivu strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas njega ismevaju zbog fanatizma. Da li je čovek koji ovako piše fanatik:
„(...) Ništa ne odgovara bolje suštini čovečije prirode od liberalizma. Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvati režim slobode, ako hoće da postane večan. Naći ćete u mojom sobi knjige koje sam ostavio u desnoj fioci mog ormana. Ukoliko ne uspete da je otvorite, izvucite levu fioku i uklonite ekser koji je zadržava. Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom.“
I sada dolazim ja, ušljivi kojot, jedne još ušljivije civilizacije i želim da se nadmoćno kezim nad tim „fanatikom“, ali ništa, nema podsmeha. Ostaje samo go stid i praznina. „Božanski vetar“ ili „Džinraj Butaj“ je bomba za koju je privezan čovek, jedna osedlana bomba. Tako su odlazili na svoje turnire heroji XX veka. Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju „Šo“ poručnik bojnog broda Juhio Seki, koji svoju mladu ženu nije dospeo ni da zapamti, ustaje i kaže:
„(...) Molim za čast da komandujem tim napadom. (...)“
A kada je car proklamovao predaju, admiral Ugaki, koji je slao kamikaze, obraća se svojim ljudima:
„(...) Ja ću napasti neprijatelja kao kamikaze. Oni koji žele da me slede neka dignu ruke. (...)“
Nema Japan onoliko aviona koliko ima dobrovoljaca. General Oniša sa samurajskim mačem u trbuhu, koji mu je doneo osamnaest sati strašne agonije kaže:
„(...) Dušama mojih bivših potčinjenih upućujem svoje divljenje za njihova junačka dela. Neka moja smrt bude dostojna tih heroja i njihovih porodica. (...)“
Guadalcanal - 600 preživelih Japanaca peva usred pakla himnu „Kimi Gajo“, a zatim se nabadaju na američke bajonete. Amerikanci nemaju zarobljenika. Metar po metar moraju oni da dižu zemlju u vazduh da bi je osvojili, pa ipak dočekuje ih iz tih živih raka otpor koga daju izmrcvarene žvale mesa. Kamikaze Horimasa Hajaši, diplomirao na Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25 godini:
„(...) Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje savesti. Zbogom oče, majko, braćo i sestre. Budite zdravi i srećni. Polazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem. Neka veliko Japansko carstvo uvek napreduje!“
Letargi kaže da se Japan danas preporađa u duhu misli što ju je izrazio jedan preživeli kamikaze:
„(...) Ja ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koga su nam nametnuli naši mrtvi. (...)“ U Japanu se dans čitaju poglavito Francuzi: Sartre i Gide . To znači - samo smrću se čovek može osloboditi od mrtvih. Ne za Japan, nego za ljudski duh plemeniti i srčan, bitno je ko će odneti pobedu - Gide ili Hisao Kimura, student političke ekonomije, nosilac najviših ratnih odlikovanja i japanski heroj koji je obešen u Singapuru kao ratni zločinac:
„(...) Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. U istom sam položaju kao i oni mrtvi heroji sa Okinave koji su ođednom postali ratni zločinci, pošto su ih optužili da su prekršili sve zakone sveta. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela jedna nacija, to ne bi bilo na svom mestu. (...)
Molim se Bogu za napredak velikog Japanskog carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili. Moj život će iščeznuti kao jutarnja ruža u zemlji juga. Otićiću na vešala grleći nasmejan lik majčin bez tuge i bola i ne zadrhtavši. Ićiću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra ni kiše. Završavam ovde pola sata pre pogubljenja.“
Japan treba da bira između Roquentina i ratnog zločinca Hisao Kimure. To isto treba da bira svet. Ali njihov je izbor već učinjen. Roquentin zna da je na njegovoj strani sudbina. On sedi u svojoj prljavoj hotelskoj sobi, razmišlja o govnetu što ga je nedavno morao dotaknuti, i čita pisma kamikaza. I osmehuje se bljutavo.
Da je Hisao Kimure pokazao znake jedne generacije izgubljenih, ja bih to mogao da shvatim. I njega i mladiće sa Staljingrada, Ardena i Guadalcanala. Ja bih mogao da razumem rezignaciju lagano drobljenih u Karagandi i kosture Auschwitza, intelektualce koji umiru od malarije i gladi u Malajskim džunglama. Ali „rezignirano očajne“ balavace, čije je najveće uzbuđenje u životu bilo što su ugledali golu ženu - ne mogu da razumem.
I neka mi niko ne govori da je sav taj cinizam spontan, čak i kod mene samog. Mi smo smešni, mali, kržljavi dečaci - eto šta smo. A ( ) koji nema o z b i l j n o g osećanja za stvari želi da bude George Iskovesky ! Da bi čovek to bio, mora proći kroz pakao. A mi smo prošli jedino kroz nekakvu hladnu bengalsku vatru, jedino zagrejanu našom vlastitom imaginacijom.
Lična ravnoteža načelno nije tako slaba kao neki pecački štap od trske. Ali osećanje je roba koja se skupo plaća. Zato je proizvodimo veštački. To nije naše očajanje nego ono Sartreovo ili ono koje je doživeo Dostojevski .
Stvorimo dođavola svoj p r i v a t n i Guadalcanal ako želimo da postanemo ljudi. Elevsinske misterije - prolazak kroz Had .
No comments:
Post a Comment