ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
23. oktobar 1955.
Jedan od načina da se reši „problem vlastitog smeštaja“ je onaj koga je izabrao ( ). Van sumnje jedan (...) neće nikog umoriti osim ako se ne koristi „izravno“, neće nikog učiniti nesrećnim osim par studenata koje je i sam izbor prirode učinio paćenicima, niti će ikog staviti u iskušenje osim profesore. U svakom slučaju to je lako, pobeći tri hiljade godina unazad, načiniti sebi oklop od papirusa i posmatrati svet iz perspektive grčke horske tragedije.
Čitav se jedan život utroši da se pronađe nova reč i na njoj sazida nova teorija. Međutim pokaže se posle sedamdeset godina, da ta reč ima još jedno značenje. Značenje se unosi u Rečnik, a teorija dobija samo istorijski značaj. Pa ipak: postoji još i Priorat. Zle ćudi ljudske naravi mogu biti zavijene u slovu neke bezazlene reči. Iskažeš li reč, pustio si duha iz boce napolje. Bacio si neoprezno košticu koja je ubila sina jednog Genija.
U oba slučaja je čovečanstvu potrebno više decenija za prevaru kojom bi se duh vratio u svoju bocu. Istorija je puštanje i ponovno zatvaranje zlog duha. U tom smislu državnici imaju dužnost, da nađu pogodnu prevaru, koja je spomenuta. ( ) svakako drži da je mudriji od svih nas. On to na izvestan način i jeste. Svoju mudrost koristi on racionalno. Valja objasniti njegov racionalizam.
( ) racionalizam je g r i ž a. Uvek ima vremena da se neka stvar učini razumnom, čak i ako je prošla. A ova, o kojoj se radi nije čak ni prošla. Ona p r e t i . Bila je i može se iznova očekivati. Zato treba biti racionalistom. To znači proglasiti svoj d u h svetim i svojim opredeljenjem, opredeljenjem u duhu.
Ko zna nije li to jedini način da čovek sačuva glavu? A u glavi je r a c i o . Izgubiti glavu znači izgubiti i razum. Prema tome je nerazumno izgubiti glavu. Ne znam zašto, pada mi na pamet Savonarola ! Razum je možda stvar temperamenta.
Pisac u jednom romanu Leonhardta Franka kaže: „I cipelar mora imati kožu, ako hoće da napravi cipele. Ja svoje komplekse ne bih dao nizašta na svetu. Oni su mi potrebni“. Pre toga Leonhardt tvrdi da njegov Mihael ne bi nikad ništa načinio da nije bilo ludila veličine. Sam đavo zna koliko bih puta okanuo se pisanja da ne gajim jedan kritički, ali ipak kult svog talenta.
Bez samopouzdanja nema uspeha. Bez uspeha nema samopouzdanja. Taj krug treba zatvoriti i u tome je sva tajna. x Kad sam pre nekoliko dana pisao S one strane zida (ili Katakombu - kako se sada taj roman - novela zove) prilično me je truda stajalo da opišem one kratke trenutke koji su iznad mirne reke odvele Filipa do odluke da dezertira.
Poslednji deo rečenice glasi: - „A tanad su praštala između njega i crvenog oblaka po kome su kao hipnotizirane ptice sanjarili dimovi“. Slika koju sam sebi predstavio dala mi je povod da razmislim o ideji za četvrtu knjigu egzistencijalističke tetralogije (pored S one strane zida, David Gnjida, Bogovi koji se šunjaju).
Zamislio sam tog junaka kao duhovnog „peripatetika“ neku vrstu do poslednje konsekvencije dovedenog Leonida Njegovana, kako u sličnom pejzažu, dok se u daljini tuku ljudi, razmišlja o „poslednjoj suštini stvari“ i o tome koji su umetnici uspeli da je najdublje otkriju. On bi mogao biti jedan od Antonijevih, koji se na samom početku rata povlači u svoju lovačku kuću, gde nastoji da izgradi jedan racionalizam koji bi ga zaštitio od prisile opredeljivanja.
Uostalom, on bi odista i mogao da bude jedan amater u klasičnoj filologiji, jedan potencijalni Beržere. Pored njega prolaze vojnici svih boja. On na sve to gleda iz perspektive beskonačne udaljenosti svojih refleksija, i u dnevniku koga vodi i kojim bi roman imao biti s vremena na vreme dopunjen, često se ne da zapaziti da se on nalazi u središtu jedne beznadežne i krvave bitke.
No comments:
Post a Comment