ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. oktobar 1955.
Javnost je stvar navike. Odnosi koji su manje više nejasni iako znamo da postoje u jednoj prividno inkoherentnoj sredini, iako smo ubeđeni da ta sredina ne bi egzistirala bez date strukture unutarnjih osnova, iako zapažamo polove tih odnosa, ali bez procesa polarizacije - mogu takoreći u jednom magnovenju kome, (i to je neizbežno) uvek prethodi ponavljanje, preobraziti se u savršeno jasne kauzalne sisteme.
Istoriografija bezmalo u svakoj naučnoj disciplini pokazuje te nagle i spontane muticaje - skokova kojima se čini da ništa ne prethodi, a koji su ipak samo plod dugotrajnog ponavljanja napora da se stvari prime u jednom aperceptivnom jedinstvu.
Da li dva fenomena mogu stajati jedan uz drugoga, a da ne remete jedinstvo i njegove norme, da se međusobno prožimaju i tumače, da su u obostranoj funkcionalnoj vezi i da se ta veza opaža bez zamućenosti i nejasnosti - a da su ipak normalno i protivrečna i fenomenološki inkompatibilna? Postoji jedna objektivna protivurečnost, primerice život kao antipod materiji.
Postoje, i mene ovde interesuju baš one - postoje kažem i subjektivne protivrečnosti koje potiču fiziološki rečeno iz: nedostatka određenih a ponavljanjem dejstva draži utvrđenih kortikalnih veza. Ova pretpostavka može biti izuzetno važna u objašnjenju i moderne umetnosti i prijema na koga ona nailazi kod publike. Umetnost je u krajnjoj liniji jedan estetički refleks, pri čemu se izraz „refleks“ uzima u njegovom prenosnom značenju.
Ako ostavimo za sada po strani stvaranje, i obratimo pažnju jedino na recepciju, uviđamo da naše shvatanje umetnosti stoji u jednoj proporciji sa jednom pojavom koju bih ja nazvao re-kreacija. Jasnost se tako javlja kao svojstvo uživaoca umetnosti, a ne samo stvaraoca. Slušalac Hindemitha njegovu „nejasnoću“, kakofoniju njegove orkestracije, po pravilu ne pripisuje sebi, dakle nejasnoći svoje svesti, malobrojnosti kortikalnih veza u vlastitom korteksu.
Ne! On uvek jasno vidi, čuje i razume, pod uslovom da je stvar koju on vidi i čuje po sebi jasna! Šta je iz te perspektive jasnoća jedne kantate? Njen format koji se mora poklapati sa formatom slušaočeve svesti, ako se želi uspeh! Ton koji nije nikad delovao na slušni centar u Herschelovoj vijuzi, taj ton ne postoji, i dalje redosled tonova koji nikad nije bio čuven, taj redosled je nejasan, dakle normalno nepostojeći, osim u bolesnoj svesti umetnika. Neka vrsta kortikalne halucinacije.
U literaturi se preterano često i sa prizvukom opominjanja čuje zahtev za jasnoćom. Tvrdi se da je jasnost realizam i obratno! Da li je najpre utanačeno šta valja podrazumevati pod tim pojmom. Ono što je za Sokratove savremenike bilo jasno, sasvim lucidno, za nas je prilično mutno - mnogi temperament ili akt u grčkim tragedijama nama postaje jasan tek u procesu jednog reverzibilnog objašnjenja, tek po restauriranju celokupnog podneblja u kome se taj temperament ispoljavao svojom osvetničkom ili ma kojom drugom patetikom.
Kakve relacije spajaju jedan zahtev za jasnoćom izražen od Platona, Darwina ili nekog modernog semantičara? Jednom buržuju od 1848. Baudelaire je bio nejasan, za mrzovoljnog Tolstoja je 99% svetske proze i poezije bila obična mutna voda? A koliko od tog istog Tolstoja razume ruski mužik? (Uostalom da bi se francuski razumelo, potrebno ga je najpre naučiti!) Naravno niko se spram svetskog Genija ne želi da stavi u položaj ruskog mužika, te izlazi da je mnogo lakše tog genija proglasiti smušenom ludom!
Uzmimo rečenicu: Duh slobode korača revolucionarnom Evropom! Za ovu se rečenicu ne može reći da je modernistička, naprotiv, ona je izlizana na jezicima hiljada usijanih fanatika na svim kontinentima! Pa ipak, kako sloboda, koja je jedan apstraktni pojam i predstavlja samo skup određenih pretpostavki, može imati duha, i kako najzad da „sloboda“, koja nije nikakav organizam, može da korača! Pa ipak ta sloboda korača i korača i niko se ne nalazi da je u tome spreči! Uzmimo ......
x
Politika od 22. oktobra 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. U jedan kasni popodnevni sat primećuje dežurni milicioner na liniji mladića, koji se šeta po mostu i čije je držanje sumnjivo. On zahteva od njega da napusti most. Mladić međutim, umesto da to učini penje se preko traverzi, dolazi na vrh i svlači se nag. Svoje odelo on baca u vodu.
Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice (jedan motorni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod mosta). Posle dva sata uzaludnog nagovaranja vatrogasci se penju traverzama prema mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije. Kada se prvi od njih približuje na metar, mladić skače. Pada pored čamca i više se ne pojavljuje. Svi napori ostaju uzaludni.
Odelo koje je nađeno nije moglo da pomogne pri identifikaciji samoubice, jer su mu džepovi bili potpuno prazni. (Izvanredno finale Bogova koji se šunjaju.)
x
Držim da mora proći najmanje pet godina od završetka stvari do njenog predavanja štampariji. U prvoj godini, ma koliko čovek po inerciji mislio o toj stvari, obično ništa pametno ne smisli. (Ako nije isuviše umoran, pa mu je ona manje više odvratna, onda je smatra ili preterano uspelom ili potpuno promašenom.) Zato između poslednje tačke i prve korekture treba da prođe najmanje godinu dana.
Tada je roman već tuđ. Njegove slabe tekstove pisac ne oseća kao ličnu uvredu, par uspelih više mu nisu dovoljni za samozadovoljstvo. Tek sada počinje pravi posao, koga je metodički Flober nazvao brisanje, i za koga je smatrao da zahteva više talenta od pisanja. Jer, odista, pisati može svako - ali odreći se dve trećine svog dela može samo talenat. Tako nastaje temelj za pravi roman umesto prvobitnog privida. Doduše on više i ne liči na roman, nego na izvanredno konciznu novelu, ali sva srž, sav dah, sve prostranstvo ideje sadržano je u toj gustoj shemi.
Pošto prođe izvesno vreme, ovoga puta nešto kraće, pisac može da pristupi pisanju romana, koga je doduše već jednom napisao, ali koji pripada tek dokumentaciji. Ovaj deo posla koji se može protegnuti na godine, ja bih nazvao „popunjavanjem kvadrata“.
On se sastoji u sporom poslu, pretvaranja prazne konstrukcije u granitnu građevinu. Tada roman opet raste, dobija na voluminoznosti, samo što njegova debljina ovoga puta više nije znak bolesti mašte nego njeno zdravlje. Onda je potrebno ostaviti roman još jednu godinu, a da se nijednom ne pogleda. Kada se nakon tog vremena uzme u ruke konstatuje se obično da je građevina masivna i čvrsta, ali da masa pojedinosti kvari opšti utisak.
Posao koji sledi nazvao bih „glačanjem“. On traje utoliko manje ukoliko je pisac više talentovan i ukoliko je više kritičan. Kod izvesnih pisaca ove faze kao uostalom nijedne izuzev prve i nema. Ovaj deo posla za razliku od predhodnih predstavlja čistu zabavu, municiozan posao zlatara. Tek tada se roman može smatrati završenim.
No kako opreznost nikad nije izlišna, a jedan roman ležanjem ne postaje gori nego što u stvari jeste, potrebno je da on i petu godinu preleži u fioci. Izvađen trpi obično male promene i pri svakom čitanju sve manje. Naravno roman piscu postaje toliko odvratan, da je zamrzeo čas kada ga je započeo. Ali posle dvadeset godina on ima priliku da ga iznova zavoli.
U prvoj fazi roman raste. U drugoj se naglo smanjuje. U trećoj opet raste, ali znatno umerenije. U četvrtoj se takođe umerenije smanjuje. Najzad u petoj zadržava prostorno manje više svoj prirodni oblik.
Piscu je teško da se odrekne neke reči. Treba toliko pisati da to ne bude teško. To znači da pisanje postane strast, a brisanje dužnost.
Trideset do trideset pet godina je vreme u kome treba stupiti u javnost. Pisac se tada još nije pretvorio u činovnika, a prestao je da bude drekavac. To su godine u kojima se susreću strasti i razum.
Pisci i revolucionari uvek imaju vremena za čekanje - jedino naučnici moraju da se žure.
No comments:
Post a Comment