Decembar 1955
SYMPHONIA EROICA KOMENTARI „OSTRVLJANI“
U traganju za imenom. Ne znam da li je izraz ostrvljani (uzet iz gradiva za Njegovan Turjaške) najpogodniji da istakne ideju zbog koje ih pišem. Bojim se da je njegov smisao obratan ovde, iako je sasvim na mestu kad se radi o Njegovanima između 1941. i 1948. Ostrvljani su ljudi koji stanuju na ostrvima i time se, isključivo tom činjenicom ne dokazuje ništa u oblasti odgovornosti. Dobija se utisak da su ostrvljani mogući, a baš to želim da poreknem. Dobija se utisak da je neko uspeo da ostane netaknut, a baš to hoću da pobijem.
Držim da nijedno ostrvo nije dovoljno udaljeno od ljudskog kopna da bi zasluživalo taj naslov. Ostrva bivaju spojena zemljom ispod mora. Donne je ipak u izvesnom smislu imao pravo. U najmanju ruku to su plivajuća ostrva. Na taj bi se način mogla izbeći neposredna veza sa kopnom, ali ne i sa zemljom. Zemlja ostrva ista je kao i zemlja kopna. Bekstvo se i tu pokazuje prividnim. Pa ipak, „Ostrva koja plivaju“ - možda?
Ostrvljani pretpostavljaju izvesnu nezavisnost, izvesnu moralnu samodovoljnost, izvesnu autarkiju. Evo analogije: ono što je rat za ljude, to su zemljotresi za ostrva. U ratu ma koliko izgledalo suprotno čovečanstvo dobija vid arhipelaga. Važno je utvrditi koliko je to zaista arhipelag.
Onda o uceni. U „Njegovanima“ Filip je ucenjen samim prisustvom Marije Turjaški u Dolu. S druge strane od svojih vlastitih principa. (Imati principe: to liči na Gideov podsetnik u kome vidimo kad se treba začuditi što nema pisma od Julesa. Zaboraviti principe da bi nas oni iznenadili. Imati principa to znači upisati tačno i neopozivo sebe u neizmenljivom vidu na dane koji nailaze.) Adam je ovde ucenjen blagonaklonošću Stranca (jedno od načela demagogije) zatim svojom potrebom za nemešanjem.
(Samo time se može objasniti izvesno zadovoljstvo u gubljenju slobode koje otkrivaju njegove beleške.) Najzad se stvari kao i uvek obrću protiv početnog smera. Kad iščezne Adam je ucenjen nedostatkom prostora za sebe, jer sav prostor je zauzeo Stranac. (Kad se čita Judin dnevnik čovek ne može dobiti utisak da je Adam iščezao. On se jednostavno promenio. On više nije Adam, pa nam se zato čini da ga nema.
Beleške koje je on vodio pokazuju taj momenat - pažljivo oko može zapaziti da ih dalje nastavlja Stranac. U stvari to je Adam koji se promenio. To je psihološka istina.) Čitava lista konfidenata iz Judinog Dnevnika samo su ucenjeni. Ucena će se postići, laskom, novcem, strahom! Držimo se „u šahu” da se ne bismo međusobno proždrali. (Na jednom mestu Močvara Gide je to lucidno istakao. U šahu.)
Ostrvljane u programu valja shvatiti samo kao pokušaj da se pobegne na ostrvo, nikako kao stanje ostrvljanstva. Toga nema. Za Adama je to njegov roman. I kad mu Stranac oduzme sav prostor u njemu i oko njega, što se na prvi pogled može učiniti beznačajnim, jer reći će se - ostaje još uvek neispitan predeo samoga sebe, da se u njega čovek skloni pred najezdom uljeza - upravo taj roman pokazuje da se obruč zatvorio. Ne-svest je ono što biva prvo zaposednuto, a mi svi pa i Adam živimo u prokleto glupavoj nadi, da je Strancu izmaklo ono što je i njemu samom bilo nepoznato.
Da je Strancu izmaklo. Tu i leži pogreška. Nije Stranac taj koji napada, nego je Adam taj koji se povlači, i nije Stranac taj koji ulazi, nego Adam taj koji izlazi, i Stranac ne taj koji prodire, nego Adam taj koji ga uzima. Odnos između Adama i Stranca prema tome ima da bude odnos između dva gasa u jednom balonu. Kad se balon zagreva, onda se jedan gas skuplja i smanjuje svoju zapreminu, a drugi taj brisani prostor puni. Jer prostor mora biti popunjen.
Beethovenova „Eroica“ („Treća“ i „Peta“) treba da čine kompozicionu osnovu prema dinamično-ritmičkim oznakama simfonija. Prometejska tema i tema Sudbine, Ideja Volje i Ideja Neumitnosti, figura Borca i Tragača i figura Vremena. „Treća“ protivu „Pete“, Prometej protiv vremena, što znači protiv svog vlastitog orla. Jer u mitu orao i jeste vreme. Da nema orla ne bi bilo ni vremena. I to su zvuci u kojima sami sebe stvaraju sanjar David, konfident J. i Adam S.
Tri večite teme: „Kraba i morska vrećica“ (korigovani mit o Mesiji), „Pustolovina“ (Kain i Avelj), „S one strane zida“ (mitos o Judi iz Kariota).
Zadržavam se na trećoj: Vođ koga je Juda izdao u stvari se vraća iznova i tako nastaje korigovani mit o Mesiji. Ideja žrtvovanja je najočiglednije propala u Bibliji. Smrt Isusova je bila u najmanju ruku taktička pogreška na kojoj je podignuta crkva, ali ne i vera. Trebalo je da Isus bude asimiliran kao Kraba. Trebalo je da svi pomru osim njega. (Iščezavanje Adamovo, dakle iščezavanje čovečanstva.)
Da li Juda naslućuje Strančev identitet? Ne! Jer Juda je nevin. On je kako ga izvinjava Anatole France „jedno od oruđa neophodnih za Isusove muke“. On je srž misterija. Zato njegova ličnost prodire kroz temu ostrvljana u dva smera:
a) u smeru koji je određen njegovom opštečovečanskom ulogom „oruđa neophodnog“;
b) u smeru njegovog pokušaja samostvaranja pomoću brojeva (racionalna egzistencija).
Ove dve ličnosti koegzistiraju, pa ipak Juda nije ni izdaleka šizofrenik kao što bi se moglo primetiti za Davida Gnjidu koji je u permanentnom teroru svog golijatskog sna o samom sebi. (Golijat je „san Davida o Davidu“, a David je prosto David koji sanja Golijata.) Ova predestinacija omogućuje da se dosta dugo i ne zapaža Judina konfidenterija, jer je ona na onoj strani ličnosti, s one strane njega samog u okviru sudbine.
(Dnevnik dosta dugo ne pomunje izrično izdaju.) Ono što ja zovem „vraćanje na izvor mita“ - naime Judino sećanje koje se odnosi na Steinbrecherovu i Lederovu istragu, vreme provedeno u ćeliji, zatim puštanje i najzad sedam dana pupljenje pre izdaje Vođe - to vraćanje na izvor mita moglo bi se smatrati jednim pomeranjem ove dve linije Judine ličnosti - jedne zaista lične ali druge svakako bezlične, sudbinske takoreći - pomeranje u pravcu jednog preseka koji se poklapa sa počecima sećanja.
Da li je Juda nezadovoljan svojom „opštečovečanskom ulogom neophodnog oruđa?“ (Neke psihološke istine ima u mešavini gađenja i mržnje koju pokazuje prema Strancu odmah u početku.) Od tog trenutka disolucija prestaje. Sudbina ulazi u borbu protiv Jude. Juda se ne opire izdajama kao „moralna ličnost“, nego kao samostvorena ličnost. Nezavisnost je ono što on brani, a ne nekakav moral.
Dakako sudbina pobeđuje, ali pobeđuje i Juda. Mit ostaje ispunjen, ali sudbina ne može opet biti zadovoljna. Pogreška predanja je bila u tome, što je dopustilo da sudbina bude izigrana, premda je ono imalo na raspoloženju i đavoljevu čeljust. Ako tu čeljust odbacimo kao eventualno apsurdnu, ostaje lutanje koje je Juda prekinuo konopom. To je izigravanje sudbine sada pošto smo izuzeli đavlove zube.
Iz Davidovog pričanja u zadnjim poglavljima romana mora proizaći nedvosmisleno da je Juda ubijen. (Stvarno njegova katalepsija, neopiranje uprkos tome što se mogao skloniti i izbeći smrt, pokazuje da je hteo pobediti sudbinu.)
Zanimljivo je da upravo one ideje ili one refleksije do kojih je piscu najviše stalo i zbog kojih je pisao roman, ostaju nezapažene. Gide je tome doskočio u Močvarama poslednjom stranicom. Ali on je ironizirao vlastiti postupak. Danas kad je roman sve drugo što on stvarno nije, morali bi se delu dodati komentari. A naslov: „Rađanje mitova“? Jer naposletku zašto se „Ostrvljani“ ne bi mogli napisati sa ciljem da se objasni postanak mitova. Mit o Davidu – Mit o Judi – Mit o Adamu.
Kako sačuvati nevinost? (pročitati beleške za „Ciklus o kolaboraciji“ - Centralna drama sa motom iz France ovog Priorata.) Uzmimo da Adam želi odista da sačuva nemešanjem - apsolutnim nemešanjem - svoju nevinost i da je Stranac taj koji jeste sama ideja mešanja, sprečava u tome. Adam najzad iščezava, ali on je tu - on je sada asimiliran u Strancu i Stranac je morska vrećica puna svarenog Adama.
Dobro - kaže sebi Adam - treba umretu, iščeznuti, pa da čovek ostane nevin. On iščezava. Ali posledice njegovog iščezavanja su suprotne. Tek sada Adam živi svojom smrću, i kako će se videti iz daljih događaja smrt - iščezavanje nije nikakva garantija nevinosti, „jer umreti jeste učiniti gest čije se posledice ne daju predvideti“.
Mozaik:
Male kockice: Tipovi iz „Obucite se u haljine bele i sačekajte“, „Ponoćni ekspres“, „Njegovan- Turjaški“. (Početni akordi, nagoveštaji teme koje će u tim stvarima biti razvijene.)
Srednje kockice: Masa. Čišćenje ruševina. Bombardovanje. Javno vešanje. Racija. Redovi pred radnjama. Praznično popodne. Noćni lokal. Podrumi Gestapoa.
Velike kockice: a - Judin Dnevnik. b - David i Golijat (u prvom licu). c - Adam i Stranac (treće lice).
No comments:
Post a Comment