ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Decembar 1955 (nastavak)
Nedelja. Emisija u 2.55, 27. novembra. Vergl je upravo užasan i može navesti na samoubistvo. Jednako kao reka koja teče. Teče. Raspitati se za ime melodije.
Slučaj Silvena P-a: („Njegovan-Turjaški“. Ulis i Marija putuju na Leonidov poziv za Dol. Sasvim ide.). Silven P. bio je jedan od „velikih“ na pruzi Beograd - Zagreb. Jednom od šefova Specijalne policije padne na um da bi čovek Silvenove okretnosti i veštine mogao biti sasvim snošljiv, čak izvrstan, konfident. Silven ovaj predlog odbije. Bude mučen. Zapretiše mu logorom.
(U tom stanju - Juda je bio doveden u njegovu ćeliju.) Ali Silven je uvek odgovarao jedno isto: „Ja? Ja sam samo prilično dobar, čak jedan od najboljih džepara na ovoj magistrali. Ali za takvu podlost ipak nisam dorastao“. Najzad digoše ruke od njega i pustiše ga i on nastavi da džepari uvek na jedan duhoviti i originalan način. Posećuje Judu. (Razbojnik s leva.)
Verujem u ono što je apsurdno – Credo qui absurdum. (Jedan od mota za „Pustolovinu“). Jer se samo u apsurdne stvari može verovati. Ostale se znaju ili ne znaju.
Tipovi iz Dnevnika Jude I
I)1a: On svoju izdaju smatra buntom u egzistencijalističkom smislu. Ali posledice koje za sebe očekuje nisu moralne naravi. Pomalo on je romantik. Podseća na Théophilea Gautiera koji je za premijeru „Ernanija“ obukao žuti prsluk da sablazni akademike. Ima nečeg dečjeg, provetrenog u njegovim postupcima.
Kakva je to čast neizdržati. I šta tu ima posla uopšte nekakva čast. Romantizam ovakvog shvatanja je očevidan pa on sam često nastoji da iznađe uverljivije razloge za svoje dostavljanje: novac na primer, a koji upravo njemu nije nimalo potreban. O njemu piše Juda kao o „nestašnom dečaku“ i nikad ga ne shvata ozbiljno. U drugim prilikama on ne bi postao konfident, kada bi se to smatralo vrlinom, na primer, tada bi on „ćutao“.
Moramo uzeti da je njegovo stanovište iskreno inače ovaj tip gubi smisao. To nije nikakvo izvinjenje za porok, jer za njega to i nije porok, nego stvar revolta protiv močvare. (Porodica - građanski moral; - javni moral rodoljublje - rodoljublje! Koješta.) Zanimljivo bi bilo opisati stav porodice prema njemu pod uslovom da ona doznaje istinu. Otac mrzi komuniste, pa ipak se stidi sina. Kakav apsurd! Treba učiniti smešnim oca, jer on podseća na onog veseljaka koji je, da bi sebi naložio vatru, počeo da seče granu na kojoj je sedeo.
Egoistična braća ili mladići rodoljubive naravi. Oni znaju sasvim dobro da sramota pada i na njih (problem kolektivne odgovornosti) i oni mu ne prebacuju za onaj deo sramote koga on sam navodn nosi, nego na onaj koga im on nevinima nameće. Pa onda majka (objašnjenje niže pod .... ) neshvatanje + razbijen san o sinu. Izgleda kao da ona moralno osuđuje sina. U stvari ona ga osuđuje zbog toga što se usudio da razbije njen vlastiti san o sinu, da njoj osobno oduzme privatnu nadu, što se tiče neshvatanja nalazim da je ono samim tim objašnjeno.
II) 1b: (primedba: dosta je nade da nama trebaju mali ljudi u malim vremenima. Naprotiv. Ljudi su stvoreni za epos. Doduše u naporu da postane nadčovek, obično se postaje nečovek. Ali to ništa ne smeta da je orijentacija ispravna. A orijentacija i jeste jedino važna. Dalje: treba izbegavati da upadnem u vlastiti sarkazam i podrugljivost. Ne treba da ima ničeg od „doduše“. Hoću da stvar uzmem strašno ozbiljno, demonski, fatalno, neljudski apsurdno.
Najzad: treba izbegavati društvo pisaca. Oni su dosadni, jer čuvaju ideje za sebe, pošto od njih žive. Oni vam samo mogu ukrasti ideju. Obični ljudi su bolji. Budući da i ne znaju da su to ideje, što ih ponekad imaju, ni to da njihov smisao nije jedino u tome da ožive razgovor i ćaskanja, možemo ih pokrasti bez griže. Ali na kraju krajeva nema ništa slađe nego ukrasti ideju koju ti je tvoj prijatelj pisac usmeno saopštio, pošto ju je naravno i on ukrao od nekog svog prijatelja.)
On je neposredan, materijalist u svakidašnjem smislu. Izdajom zarađuje on novac kojim izdržava sebe i svoju porodicu. Posao koga obavlja svaki pisar u uredima ili zanatlija. Da tu nema ničeg stvarno poročnog vidi se iz toga što on ne zarađuje nikad više od onoga što je neophodno. Da se izračunati mesečni izdatak, pa se prema tome može utvrditi broj i opseg, kao i značaj dostava da one donesu sumu u skladu sa tim izdacima.
A izuzetni rashodi, naravno, mogu biti danomice i kad se to pokaže nužnim, pokriveni i izuzetnom dostavom. (Poklon za rođen-dan deci ili cipele za zimu - no već kod poklona koji nisu neophodni on razmišlja.) On inače drži da su odvratni svi razgovori o moralnom aspektu njihovog posla i dozvoljava jedino oportunost izmene praktičnih iskustava, umesto da se naklapa o tome šta je pravo, a šta krivo.
Duhovno dakle on ne učestvuje u čitavoj stvari. Lovac koji je gladan te ubija samo onoliko koliko može da pojede. Uz to, on vodi računa o istinosti svoje dostave i u tome se smislu može smatrati neobično poštenim.
III) 2a: Ideološki razlozi. Priznajem sasvim realistični, ali meni prilično mutni. Neprijatelja ne treba gledati u slučajnom okupatoru, nego u onima koji boreći se protiv njega ugrožavaju osnove društva. Iako po sebi ne implicira nikakav napredak, okupator i stanje okupacije (uostalom stanje Adamovo posle dolaska Stranca) predstavlja nesumnjivu branu protiv nazadka koji preti.
Prema tome moralno je sarađivati sa njim sve dok je to stanje moralno. Takav je na primer kolaborant iz „Ponoćnog ekspresa“. Ovde u Judinom dnevniku takav je profesor X. Ovaj „tip“ isuviše govori o svojim postupcima zato da bi ih objasnio. On ume p o l i t i č k i da uzme stvar, nasuprot osećanjima. Jer naravno njegova su osećanja nesumnjivo na strani rodoljublja, ali kada bi i on bio na njihovoj strani to bi bilo n e m o r a l n o , jer bi branio jednu nemoralnu stvar.
IV) 3a: Filosofska i moralna mizantropija. Izdaja koja izvire direktno iz stava prema svetu. Ima u tome neke pritajene mistike. Svet je zao. Ako je zao treba ga popraviti. A popraviti se može jedino kroz muke. Zato ga udarajmo na muke. To nije psihološka potreba za zlom kao porokom, nego jedna idiosinkrazija prema stanju sveta. To je m o r a l - n a potreba za zlom. Demonski tip.
(Primer sa Ulisovom izdajom Dolskog poduhvata.) Tu se ne radi čak ni o čistoj konfidenteriji, nego o jednostavnom stavljanju ljudi pred probleme - kao da ih udaraš na muke. Neko želi da ostane nevin, ti nađeš načina da ga upleteš u stvari. Katarza, gospodo, očišćenje od greha, eto šta nama treba. Pasivnošću mi pokazujemo da smo se na greh navikli. Da smo čak i gordi.
Zapaziti: to nije nikakav nihilizam, naprotiv doktrinerstvo koje se graniči sa mističnom preokupacijom mesijanstva. V) Juda Iskariotić. To nije nikakav tip, nego sama sudbina „neophodna za spas sveta“. VI) Podsetiti se na izdaju u Živim mrtvacima Sartrea. Ko si ti da zahtevaš našu smrt radi tvog života? Ne radi mog života nego radi n a š e borbe. Ali kad umremo naša borba više nije naša, nego vaša - borba onih koji ostanu. Ja nisam kriv što ostajem. Ne ostajem radi sebe nego radi svoje borbe. Ali da bi se borio moraš najpre biti živ. Hoćeš li biti živ kad se budeš borio? Hoću z a t o što se borim. (U stvari oni bi progutali njegovu borbu ali ne i njegov život.)
Borićeš se, ali ćeš u z g r e d i živeti. Kada bi mogao da se boriš mrtav, možda bi umrli za tebe. Hajde onda da umremo zajedno, pa ćemo svi biti sigurni. Ali ko će se onda boriti? Oni za koje ne umiremo. Oni koji se bore sami ............... . A mi kada smo zajedno u borbi, umirimo zajedno da ne nanesemo jedni drugima nepravdu koja nikad ne može biti zaboravljena. Smrt je takva uvreda. Moja smrt za tvoj život, uprkos tvom značaju.
VII) 1c: Fizički kukavičluk. Ima nečeg žalosnog u tome što moralna hrabrost nema odlučujućeg uticaja na ono što zovemo fizičkom izdržljivošću. Za ovog čoveka se ne može reći da je nitkov, ne ni da je kukavica u intelektualnom smislu, ili u smislu jedne građanske hrabrosti, ali ono što on ne može da podnese je fizička tortura. Griža. Odvratnost prema vlastitom telu. Zahvalna materija za Steinbrechera. Bezuspešan pokušaj rehabilitacije.
VIII) Popuštanje pred ucenom. Zanimljivo je obratiti pažnju na dalji odnos između njega i žene kojom je ucenjen. Kasnije se njegova žrtva pokazuje izlišna, jer ljubav u ime koje je učinjena, nestaje upravo radi žrtve. Žrtva je u b i l a svoj razlog. (Moralni problemi su uvek samo literarni, jer ako bismo nastojali da ih rešavamo u životu, morali bismo zauzeti jednu apsolutnu nepokretnost što je očevidno nemoguće, a osim toga je i beskorisno, jer nikad nismo u stanju da predvidimo kobne posledice svoje nepokretnosti.)
IX) 1d: Neodgovorni tip. Neosporno žena. Denuncijant iz gluposti koja je udružena sa brbljivošću, jednom neverovatnom bujicom reči.
( ) X) 1e: Servilnost. Voditi računa o izvrsnim primedbama Cv. povodom ovog tipa koji zavisi od mentaliteta. Servilnost se očituje u tome što takav čovek ništa ne može odbiti pretpostavljenom ili uopšte ljudima koji ga na bilo kakav način opsene. Ovog ropskog duha ima silno mnogo. To je najmnogobrojnija podvrsta denuncijanata. Varijeteti nesistematizirani. Mogu biti i hibridi sa strahom, a mogu biti neka vrsta čiste servilnosti nespojena sa ličnim integritetom. Podvrsta dezinteresiranih servilnih denuncijanata.
XI) 2c: Kolebljivac. „Pošto im se ne mogu odupreti, jer ću iskusiti posledice, ja ću prividno pristati, ali pri tom govoriti im što manje, uvek dovoljno da sebi obezbedim poverenje i sigurnost, ali nedovoljno da moje dostave budu izvorom nevolje za drugog. Osim naravno onda kada bih imao da biram između svoje i tuđe sigurnosti“. Gospodin Peksnif , ali samo verbalno. Intimno ovaj tip se ne pokazuje nitkovom osim pod pritiskom okolnosti.
XII) Pošto je slučajno počinio jednu denuncijaciju, pa na taj način protiv svoje volje privezan uz kola, on sebe smatra nečim nezavisnim od „ovog šljama”, te iako ne pati od griže u tolikoj meri i uopšte u tom vidu kao ličnost iz VII, nego sebi prebacuje jedino da je dozvolio da ga namagarče, želi svakom da istakne svoj izuzetan položaj.
XIII) On se nalazi prema ostalima u izuzetnom položaju amatera prema profesionalcima, jer on uživa u denuncijaciji po liniji jednog spirituelnog hedonizma, po kojoj liniji sladokusac uživa u dobrom i starom vinu ili lovac u tačnim pogocima. Zato on nikad ne govori istinu. To bi odgovaralo svesnom promašaju. S druge strane za njega osnovnu draž ima doznavanje tajne, a ne njeno saopštavanje. Thackeray : O snobovima. Zamislite knjigu: „O konfidintima“.
No comments:
Post a Comment