ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Decembar 1955 (nastavak)
„Dnevnik Jude Is.“:
§ 66) Još jedna analogija sa ostrvima. Ostrvljani pretpostavljaju izvesnu fizičku nezavisnost, moralnu samodovoljnost, jednu autarkiju. Pa ipak kataklizme koje pogađaju kopna ne mimoilaze ni ostrva.
§ 67) Ono što je zemljotres za ostrva to je rat za svet. Ma koliko nezavisni u ratu, ljudi obrazuju izvesne moralne arhipelage. U „Eroici“ rat je nešto infernalno, udaljeno, bubnjajuće iz duboke pozadine kontinenta u raspadanju. Neposredno u romanu sve do Finala: allegro molto, on se javlja kao sasvim nediferencirani zvuk jedne posebne simfonije, koja se od vremena do vremena meša sa „Eroicom“.
Utisak: onaj koga imamo kad nismo uspeli precizno da uhvatimo talase na kojima neka stanica emituje, pa se zvuk druge, njoj potpuno oprečne, nerazumljive, meša kao kakofonija. Pre Finala on jače prodire jedino u golim žanr slikama bombardovanja, ali se iz tih sličica ne vidi ništa osim patnje materije, grč kuća, vrtlog upaljenih dimova. Bez ljudi, bez krikova, nemušto, rat se odvija kao nešto strano, neshvatljivo samoj radnji romana.
Rat do finala je ideja. U njemu učestvuje samo nejasna bojazan. Kad gore tri kuće jedna pored druge u Garašaninovoj ulici, izgleda da je to njihovo intimno, mehaničko, raspadanje koje ne obavezuje smrću njihove stanovnike. Rat kao čista agonija materije. Tim više iznenađuuće odjekne taj nemušti, irelevantni rat jednog jutra, ispunjen zakasnelim ljudima, ispunjen zakasnelim kricima, preplavljen zakasnelim očajanjem i strahom. U poslednjem stavu romana rat dolazi elementarno, kao zemljotres.
§ 68) Posredno rat je tu u Adamovom otporu da ga prizna, u Davidovom snu, u Judinoj sudbini. Posredno on je u nekoj mori koja obuzima materiju, u glasu nastojničinog muža - bogalja, koji raznosi „Novo vreme“ , u Ledererovom izrazu gađenja, u svom vlastitom prećutkivanju.
§ 69) Jer ma koliko ta činjenica smetala ne može se izbeći. Roman obuhvata razdoblje od 1942. do 1944. Čitalac zna da je rat, ali ono što treba postići jeste da on na to zaboravi, u svakom momentu koga pisac poželi.
§ 70) Prividno ostrvljanski karakter „Eroice“ valja shvatiti jedino kao pokušaj da se sklonimo na ostrva, nikako kao postignuto stanje ostrvljanstva. To stanje ne postoji izuzev u potpunoj svojoj konačnosti. (Kako ova konačnost nikad ne može biti obrazovana - apsurd ostaje trajnom komponentom naše egzistencije.) Za Adama ostrvo je njegova studija o „Krabi i Sakulini“.
Čini se da će to ostrvo jedino ostati pošteđeno Strančevog penetracion pacifika, jedino van domena njegove diktature. (Podsvest! Obično se misli da ovaj neispitani deo mene, ta bela mrlja na karti duha, ostaje da se u nju sklonim pred najezdom uljeza. Međutim: nesvest je ono što prvo biva zaposednuto, te je pogrešna Adamova nada da je Strancu izmaklo ono što je njemu samom bilo nepoznato.)
U Finalu: allegro con molto upravo ta studija o „Krabi i Sakulini“ pokazuje sasvim jasno Adamu da njegova egzistencija više nije forma u kojoj njegovo pravo biće obrazuje sebe, nego forma tuđeg u kojoj ono sebe izvršuje. Tada on može da se liši svoje egzistencije koja je prestala da bude njegova sopstvena apsurdnost i postala apsurd nečeg drugog. § 71) Da li je Strancu to izmaklo? Ne! Nije Stranac taj koji napada nego Adam taj koji se brani, ne Stranac taj koji prodire, nego Adam taj koji se povlači, nije Stranac koji ulazi nego Adam taj koji izlazi, ne Stranac najzad taj koji guta Adama, nego Adam taj koji Stranca usisava! Ono što preostane fizički jeste Adam, mada ponešto izmenjen. (I to prema Strančevom liku, kao varijacija na jednu istu Strančevu konstituciju.) Ali u svemu ostalom, svemu bitnom, to je Stranac, suveren, gospodar tuđe egzistencije, diktatura u njenom metafizičkom i sudbinskom izgledu.
San Davida Gnjide, dnevnik J. I. za petak 7. maj, San Davida Gjide drugi deo sa buđenjem, Adam u postelji, Dnevnik Jude I. petak 7. maj (nastavak). - Zakovitlati točak. Između sna drugog i Adamovog leškarenja dime se ruševine od zadnjeg bombardovanja. Ova vrsta romana ne uspeva nasumice, naime ona se ne da pisati tako glatko kao vrsta kojoj pripada Dobar dan Tugo na primer. (Emocija - refleksija.)
Matematički metod joj odgovara, po duhu sličan onome što ga je Poe upotrebio pišući Gavrana. Svaka rečenica mora višestruko biti opravdana:
a) Puna, sama za sebe.
b) U kontaktu sa okolnim tekstom.
c) Odgovarajuća dinamičkim oznakama simfonija koje romanu čine potku raspoloženja.
d) S obzirom na opštu ideju „Ostrvljana“ i
e) Na činjenicu da se ta ideja preobražava.
f) S obzirom na specifične ideje pojedinih ličnosti - izolacije Adama u početnim tekstovima na primer. g) A zatim na činjenicu da ta ideja trpi transformacije baš zato da bi bila izvedena do kraja. (Juda: racionalnost + vraćanje na izvor mita + katalepsija.)
h) U skladu sa temperamentom i raspoloženjem ličnosti.
Odgovornost, da je tako nazovem, da tako uopšte nazovem ulogu jedne rečenice u tekstu mora biti potpuna. Sve rečenice koje prirodno, spontano i po duhu teksta ne ulaze u roman moraju biti eliminisane.
Taj zahtev ne može biti ispunjen pre nego što pisac bude načisto sa svojim namerama sve do njihovih najsitnijih konzekvenci.
Iznaći prema gornjim uslovima prvi takt.
Možda sam konačno umesto privremenog i za drugu stvar određenog naslova („Ostrvljani“) našao nešto: „Eroica“.
No comments:
Post a Comment