ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Decembar 1955 (nastavak)
„Dnevnik Jude Is.“:
Druga varijanta: Nestaje Stranac, jer se potpuno uvukao u Adama. Svi drže da je to Adam, u stvari to je Stranac. Ne Kraba nego Morska vrećica.
Scene u logoru D7: tri čoveka spremaju bekstvo. Jedan od njih je Filip, čovek koga je Juda prvog izdao (vraćanje na izvor mitosa). Kasnije iako se to nigde izrično ne spominje, on se javlja kao Stranac i pošto se uvuče u Adama izvrši ubistvo Jude. Ko je onda ubio Judu: Stranac (Filip, Mesija, Isus, Vaskrsli) ili Adam?
Nastojnica gospođa Laparalić. Sve se menja, samo ona ostaje večita. Nameštanje klopki.
Podrum - sklonište zgrade. Adamova navika da u isto vreme šeta Južnim bulevarom. Po Strančevom dolasku on prekida sa tim šetnjama.
Pravi lik Mesije Može se videti najpre u Logoru. Ovde on izlaže svoje učenje. Marko tako doznaje kakve su njegove namere. Naslućuje se tema Krabe i Sakuline.
Opis Mesijinog raspeća. Ćelija 22 = Golgota. Dva razbojnika između kojih je obešen na motke za mučenje = kriminalci. Leder = Pilat koji pere ruke. (Takav je uostalom i u „Njegovanima“ . Steinbrecher = jevrejski prvosveštenik (tek kasnije se doznaje da je taj ogorčeni antisemita stvarno poreklom Jevrejin). Ili Leder predaje Mesiju kolaboracionistima.
Vernost mitu mora biti očuvana samo do onih granica do kojih sam mit odgovara mojoj ideji u taj mit unesenoj. Interpretirati mit nije samo iskoristiti mogućnosti koje on sam po sebi pruža, transplantirati jednu fabulu iz vremena u vreme, nego tu fabulu promeniti do mere do koje je i svet promenjen od njenog nastanka. S jedne strane tu su izmene diktovane spoljnim okolnostima, s druge strane izmene diktovane idejom.
Fabule mitova samo do izvesnog stepena ostaju pogodne da se iskoriste u romansijerske svrhe. (Mit o Davidu i Golijatu na primer. Davidovo poreklo je biblijski kontinuirano. Međutim za moju ideju nužno je, što bi se složilo sa izvesnim kasnijim ili ranijim sličnim fabulama, da je on vanbračno dete prolaznika - Stranca.)
Tragovi klinaca od američkih lisica na rukama broja 601 (Isusove muke). Kasnije to će biti jedine materijalne indicije, po kojima bi se u Strancu mogao prepoznati 601.
Tema o Logoru, koja predstavlja samo neku vrstu uvertire pojavi Stranca, sasvim se prekida posle njegovog bekstva. Jedino dati sliku streljanja logoraša za odmazdu. Koristiti tu priliku za jednu sliku fanatizacije. Ljudi koji pripadaju pokretu, čiji je vođ 601, rado umiru jer se on spasao.
Ničim, ni najmanjom sitnicom, ne davati spoljni izgled Stranca, odnosno 601, odnosno Mesije. On je čista apstrakcija. Juda je međutim sasvim konkretan tip.
Srž Judina: večita promena samog sebe. Nepredviđen. Nepredviđen sebi možda na kraju krajeva. I sebi. Ćud kao oružje protiv sudbine.
Primedba: Možda zatvoriti roman u dve noći ili dva sna. Dve noći i dva sna. Davidov san u početku i Adamov (u stvari Strančev san, jer pravi Adam je nestao) na kraju. Teme za Strančev san: ideja moći u krajnjoj metafizičkoj konzekvenciji ideja apsolutizacije.
Poistovećivanje sa vođom uz potpun gubitak individualnosti kod Adama i život kroz druge (parazitizam), dakle univerzum = ja kod Stranca. Božanska manija. Naći pogodnu simboliku: O desnuju oca koji je Bog. Mesija mrzi oca - Boga, ali mu ne sme da nanese zlo, jer bi time ubio svoje božanstvo.
Judin dnevnik početi tek kasnije kad se ostale teme razviju.
Tek na završnim stranicama romana koje se poklapaju sa ulaskom partizana u B., 20. oktobar 1944. razviti jednu široku sliku rata (u smislu nadiranja partizana u grad). Opisi bombardovanja koji su ranije dati i još izvesni drugi u vezi sa ratom isuviše su nestvarni i zatopljeni svakidanjim životom junaka, da bi se uopšte osećalo da je rat.
Zato tek na kraju izbija rat ispod tog kamena lične sudbine, kao neka užasna stihija pred kojom sve gubi glavu i postaje smešno, u svom nastojanju da se zabije u rupe. Jedini koji nalaze sebe u tom ambijentu potpunog haosa jeste Stranac. (Zapravo asimilirani Stranac. Njegov san ukazuje na to. Obratiti pažnju na ono što on u Logoru govori o „Lovu u mutnom“.)
Zar Stranac (Adam) sa svojim maštanjem na prozoru Cvetnog trga, između koga puca iz sakrivene puške na Nemce koji se povlače, ne podseća pomalo na poludelog Charlesa IX za vreme Barthelemyske noći ?
Davida, pošto je izašao sa oružjem iz stana Jürgena sa revolverom, ubija jedan unezvereni Nemac. (?)
Ako „prostodušne životopisce“ uzmemo u klasično egzistencijalističnom smislu, predstavlja nam se smrt Judina (zapravo, realno uzevši njegovo samoubistvo) naglo „upadanje“ Stranca (ili Adama) u rat i pokušaj ubistva Jürgena od strane Davida kao „samoostvarivanje esencije“.
Dolazim do uverenja da bi se mit o Judi svakako bolje rešio ako bi se posle stanja katalepsije iznenada, nepredvidljivo, neočekivano, dakle sasvim u stilu borbe protiv sudbinske određenosti, javio kod Jude otpor. Juda se brani, krvavo istrajno, očajnički, demonskom silom, dok najzad ne podlegne broju. (Najzad o tome kako se branio govori u svojim introspekcijama Adam - Stranac, koga je Juda ugrizao - ne može se otresti potrebe da okusi krv što mu je ostala na šaci.)
Ideja je pre svega integralna, a u okviru njenog totaliteta ostvaruju se kontrapunkti. Zapravo njen totalitet je po sebi kontrapunktalan. Dijalektičko sagledavanje tehnike.
Ideje: „Tada shvatih sve što nas deli: ono što ja mogu pomisliti o njemu, njega ne pogađa“. „Ja sam hteo da trenuci moga života slede jedan za drugim, i da se drže reda, kao trenuci života koji mogu biti pamćeni“. „Moja bi smrt bila suvišna. Bio sam suvišan za večnost“.
Čovek može da zamisli haos, ako se potrudi da sebe isključi.
Motiv heroja – motiv sudbine, dva osnovna motiva. Zatim motivi: dosade, teskobe, straha, ludila, smrti, nemira, skitački, ubilački, ljubavni, rata, sumnje, itd. (Pogodna simbolika koja se ponavlja, zvuči kao muzički lajtmotiv.)
Eroica Allegro con brio Marchia fenebre: adagio assai Scherzo
Finale: allegro molto * Allegro, con brio Andante, con moto Allegro Finale. Motiv sudbine je dat odmah sa pojavom Vođe u Logoru.
Motiv herojstva tek u završnoj sceni Davidovog pokušaja ubistva i mestimično kod Jude.
Motiv herojstva se javlja i kod Adama tek kad uvidi da je zaokupljen Strancem, a motiv sudbine postaje sve više dominantan. „Simfonija Eroica“. „Neverovatna Pustolovina“ (Allegro con brio) „S one strane zida“ (Marchia fenebre: adagio assai) „Kraba i morska vrećica“ (Scherzo) „Cveće za mrtve“ (Finale: allegro molto)
No comments:
Post a Comment