ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Decembar 1955 (nastavak)
„Dnevnik Jude Is.“:
Jedan san (...) po suvom pepelu; boju njegove kože, misli on prouzrokuje morska bolest, jer kapa sa kojom se navezao na pučinu, klima pri svakom napadu kašlja što od vremena do vremena spopada Davida. I svaki put, kad bi kinuo - patio je od hronične influence sa polipima za koje se bio odlučio da ih izvadi jednom kad sve ovo prođe - goluždravi bi momci poskakali na svoje kokošije tanke nožice, i preteći pesnicama spram „Albanije“, koja je poput goleme, čelične hridine odolevala talasima, dozivali nešto, brod valjda koji nije dolazio, niti mu se dimnjak pušio dokle je Davidov pogled mogao da dospe, a daleko je mogao:
Garašaninovom ili Kralja Milana, stepeništem do podruma u kome su držali ugalj, čitavom dužinom sudske sale, pa bi iznova kako ko od njih, seli, čučnuli ili se ispružili po klobuku, sa izrazom podozrenja izmorenih kupača. Iznad se nadima mrlja od mastila i probija sve širi krug oblaka, a oni se nisu micali niti ma šta preduzimali u odbranu od oluje koja ubrzo poče sa gadnom žestinom. Onda ugleda Golijata.
Čučao je, prilično indiferentno naizgled, na trećem šeširu počev od vrtloga koji je poput levka dubio vodu. David zabrinuto oceni da je napravio loš izbor sa tom kapom, te da ona neće podneti oluju, jer joj je obod na više mesta bio pocepan, pa su ga valovi svakog minuta potapali, a Golijat je samo sa velikom mukom uspevao da se održi na njemu, uhvativši se za svilenu traku, kao da se sa nevidljivim protivnikom igra zatezanja užeta.
Traka se na Davidovu prepast dreši i postava kvasi vodom koju Golijat nastoji da iscrpe služeći se šakama umesto crpke. Šake su plitke a more nadire u postavu, tako da je već do kukova u vodi, a onda šake započinju da rastu, najpre prstima pa dlanovima, pretvarajući se u levkaste lopate koje se poput propelera okreću oko njegovog prijatelja.
Naginjući se David oseća da zdepast vazduh ispred njega popušta pred težinom i posrnu, ostavši neko vreme ispružen u zraku koji je popuštao, odronjavao se prosto kao da se kliberi: sa rukama izduženim daleko iza sebe i temenom zabodenim u paru kao u perjani jastuk, dok mu nepokretne noge zamahuju u prazninu, prevaljujući udaljenost između prozora na kome je posrnuo i Golijatovog šešira,
a on sam stajao je za sve to vreme u napregnutom stavu skakača sa trambuline i bio zgranut teskobom i nije ni čuo svoj krik, premda je bio uveren da ga kriči, jer je nekako gledao sebi u zube, koji su cvokotali kao zupčanici i nazirao sa gađenjem svoja vlastita nepca kako se sklisko trljaju o usnu pećinu. Olujina iz njih tuče ga pravo u lice i on se drma napred i natrag, poput šibe. Kape postaju tramvaji što kloparaju prema „Londonu “, sa sjajnim zadcima i crvenim reklamama.
A onda, uviđa David, to više nisu ni tramvaji, nego orijaški nokti gromova koji pucaju između dva talasa zore, zatim četvrtasto podrezani nokti Arkadija Stihijeviča koji na belom arku gnječi bubu Davidu ispred nosa. Oseti hladnu jezu kao da je do prepona upao u ledenu reku, a reka se valja preko njega pritiskajući ga grudima o dno po kome gamižu čupavi rakovi sa noškama, makazama Fridinim šta li i po ... „U mlakim vodama Sundskog tesnaca (dubina 5 do 7 milja; temperature 10 C) može se pod izvesnim povoljnim klimatskim okolnostima” pisao je: „kad plima dostigne visoku razinu, a vetrovi ne duvaju, primetiti oko koralnih sprudova jedna amorfna masa”, pisao je Adam Golovan, aaamorffna maasssa, poput kaplje krupne sluzi u nazebu, mislio je, nisko pognut nad crtaćom plohom, koja mu, pod oštrim uglom naherena spram klavirskog taburea, služi umesto pisaćeg stola, te u trbušast luk presavijena lampa sa abažurom boje žabokrečine, vrti po hartiji orijaške alke: „koja podseća na sasvim mlad sunđer ili pregršt planktona “.
Planktttoona! Sasvim fino upoređenje, mislio je; igličasto ušiljenu olovku zaglavi u račvaste rogove jelenka, koji je nepomičan puzio preko mermerne pločice, a slobodnom rukom dohvati gumicu, što je na lančiću od medaljona, provučenim kroz rupicu na crvenoj polovini, visila niz nogare, pa njome prebrisa sasvim, oduva prašinu otrtu sa papira, o kome, mislio je, nikad nisi ozbiljno mislio, jer bi sa papira mogao tek da kao skakavac preskočiš na druge stvari o kojima baš nije vredno lupati glavu iako je stvarno bio presušen, krt i neupotrebljiv za mastilo, pa je morao da se koristi olovkom, koja mu je bila mrska zbog svoje kolebljivosti i nedovršenosti, i opet, pustivši da se gumica uz zveckanje sroza, dohvati olovku da umesto prebrisanog sasvim dometne vrlo, i pošto prebrisa i pregršt, da umesto njega napiše: izdvojeni najpre, a onda razlučen tako da je sad, zadovoljna mogao da ponovi rečenicu, koja je glasila:
„Na vrlo mlad sunđer ili pregršt razlućenog planktona“. Jer najzad plankton se rasteže kao kiselo testo, a izgledom je Morska vrećica samo plankton koji je pukao od rastezanja. Pukao kao želatin! „Domoroci sa ostrva Celebes“ pisao je u produžetku: „Nazivaju tu životinju sa biljnim izgledom Morskom vrećicom, a prirodnjaci je poznaju pod imenom Sacculine“ a zatim na uskoj etiketi koju zalepi preko margine:
„U komentaru navesti sva imena za Morsku vrećicu; takođe naznačiti gde se koja upotrebljava“. Ponovo zaglavivši vrh olovke u jelenkove rogove, on prstima poravna list na kome je pisao, a pisao je na malim, četvrtastim komadima koje bi kasnije ušivao, jer mu je nepažnjom prelomio ivicu i pošto ga je dovoljno dugo pritiskivao dlanom, previ ga na suprotnu stranu i opet pritište, sve dok nije postao ravan i uglačan kao ostali, pa ustade da obrne lampu prema kauču.
Sobom se zatalasa zelena baruština. Bila je to soba, koja je nekada služila kao ostava, pa su zidovi još uvek bili isprugani masnim linijama duž kojih su visili rafovi sa Eminim emulzijama. Domoroci sa ostrva Celebes, izrecitova on u jednom dahu, sa Ostr-va Ce-le-bes, Domo-rodac sa ostrva Ce-lebes, pevušio je, Saostrvacelebesbes-bes! Zvuči kao grgotanje hipermangana u guši: muklo i bubnjavo poput doboša.
Celebes je zvučno božanstvo zla, Cebeles božica plodnosti sa trbuhom nabubrelim kao grah potopljen u vodu, guseničasti Cesebel, dlakavi Cebeles, Celeseb od žikog meda i Ceseleb, šupljikav poput sira! Gospođa Nastojnica je Cebeles kome treba po svaku cenu umaći; stvarno, međutim, mislio je, dok se svlačio, nikad joj ne umakneš! Niko joj nikad ne umakne. Bilo je pomalo ponižavajuće istrajno izbegavati izvesne druge klopke, a uvek iznova upadati u njenu.
Ali iskustvo jednostavno nije ništa koristilo, kad je čovek morao da trlja glavu kako će ga upotrebiti. Od kako je Eva otputovala u provinciju puštao je on Nastojnicu svakog jutra u stan da ga provetri i sad se upinjao, odvezujući kravatu, da nađe neki pristojan, ali odlučan izgovor pomoću koga bi se iz klopke izvukao. Možda bi mogao da je smakne? Ako je čovek ne bi slušao, ona ne bi ni postojala i to bi bila egzekucija iz higijenskih razloga, mislio je.
Sličnu prevaru izveo je on i sa Južnim bulevarom. Najpre: postojao je taj Bulevar, i on se šetao njime od fabrike sapuna do Carinarnice, onda je Bulevar lagano počeo da čili, a on je ostajao na njemu; najzad Bulevar je sasvim iščezao, a Adam je produžio svoju šetnju kao da se ništa nije dogodilo. Bilo je to naročito poučno iskustvo, nazirao je, pod uslovom da se izvežbaš u tim privatnim zločinima, čija je svrha bila vlastita nevinost.
Ubijaš da bi ostao nevin; nevin si jer metodički istrebljuješ sve oko sebe. Kad ostaneš sam, nema više opasnosti da stvarno nešto počiniš. On se, hramljuči primakne rolou i otškrinu ga: nebo je bilo krto kao papir i zacakljeno, a u tamnoj klisuri ispod njega vonjalo je po dimu i nedavnoj kiši. Bio je uznesen u neki vazdušni brod koji se ljuljao, užetom privezan za asfalt: zemlja je postajala sve bistrija ispod njega; sve uglastije i šiljastiji postajali su obrisi ivičnjaka.
Najednom u toj zori na kojoj se pomaljao grad kao na upijaćoj hartiji, mrk i tvrd, tek malo zelenkast u tesnacu Garašaninove ulice, oseti Adam smirenost u samoj koži kao da su milioni trnaca malaksalo izumirali ispod nokata: ništa se nije događalo pod kapom nebeskom! Okruglo ogledalce zakriljuju dva mesnata kupidona.
Ogledalo se uspinje sa neprovidnog dna vidika, slično koricama knjige u željeznom povezu i po zidovima pupe cvetovi boje žuči. Biva načisto da je u postelji, da je svanulo i da Frida usporeno diše pored njega, pritiskajući ga bedrima poput vreće peska. Oprezno se pomeri prema ivici postelje: Fridina glava ostaje na jastuku. Crvena glava na beloj osnovi. Kao usirena krv.
Davidu se smuči od vrućine koja je hlapila iz posteljine, od nekog vonja užeglog putera što je bio iz njih oboje kao iz bućkala za maslac. On se odmakne koliko je mogao i zagleda u čeličnu tekućinu koja se razlivala po oknu. Napolju je muklo zveketao tramvaj. Inače, bila je tišina, bela i naježena između stvari i Fridinih sitnica, što su plutale po podu. David je voleo ovaj jutarnji muk, u kome kao u orijaškoj hali od vremena do vremena zaškripe kakva udaljena vrata ili vetar udari u staklo.
Obično, međutim, nije imao odviše vremena da u njoj uživa, jer je trebalo ustati i spremiti se za Sud. Trebalo je d o g o d i t i se potpuno iznova ovom danu, kao i svakom drugom, dogoditi se u njemu, privržen jučerašnjici, prikovan za tu jučerašnjicu, tako da u izgledu nije mogla da stoji nikakva sloboda osim trenutne ćudi, koja je opet obavezivala. Čovek je obavezan svojim slučajnostima, pomisli David, jednako kao i sudbini.
Ruke su mu bile bele od zore i ležale prekrštene poput mrtvačevih na plahtama. Ne, reče, zaista ne znaš šta se to događa; ponekad je nazirao da to dolazi s p o l j a , čeka pored postelje, skutreno u fotelji da se baci na njega čim se rasani, a ponekad da se i to budi zajedno sa njim, zapravo pomoću njegovog vlastitog buđenja, parazitski da bi se ujutru razlučili i on ga doznavao kao nešto udaljeno, što dotiče: sklisko i ujedljivo.
Preko dana, uglavnom nestaje u tom opštem i besciljnom vidu te se preobraća u nelagodnost ovim ili onim dnevnim događajem. Muka postaje oštra i savršeno razložna, a on je uprkos tome znao da je njena razložnost puka obmana i da je muka nešto nezavisno od udesa, što samo prijanja uz njega ili se njime služi. Teskoba ide napred te navešćuje udese u kojima je David prepoznaje ovog puta sa izrazom ravnodušne slučajnosti. On zažmuri. Mogao bi da krikne. Zapravo on bi to morao da učini, pomisli, ali osta nepomičan i nategnut poput konjske strune.
No comments:
Post a Comment