Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. februar 1956.
Ne izvinjavam se nesklonošću sudbine, jer ona je slepa da nas prepozna, pre nego što je ščepamo za šiju; ona je savršeno samoživ stroj i radi za onoga koji radi za nju.
Ne varajmo se: moć će biti odmerena prema nama, samo ako se mi odmerimo prema njoj.
Vlast je kao plod; dok ne bude zreo neće pasti ma koliko tresli drvo na kome raste.
1. februar 1956.
Jedan u nizu egzistencijalističkih tipova (oko sto stranica). Živi na periferiji grada, napola u prirodi, ali u priličnoj blizini strelišta i gaji cveće, nije kukavica kao Adam, već svojerodan tip bez perspektive. Onda se u njemu rađa nešto čudno prema jednom licu koga ponekad vidi (ili dečaku) ili psu, ali upravo kad čini pokušaj da sa njim veže svoju egzistenciju Nemci ga odvode i streljaju. Prodaje cveće na Cvetnom trgu.
Jedan opis.
Leto je već bilo pri kraju i grad je postajao sve tamniji, sve zdepastiji gledan sa brda; uvlačio je zglobove svojih zidova u sebe i spuštao svoje lišće na drvenim kopljima sve niže i niže, gde, zapravo mogao je Adam samo da zamišlja, jer su gradske ulice bile duboko utonule u kamen.
Čitav grad slegao se i utonuo u baru zemljanih valova. Domalo od njega će ostati samo mrlja kao od psa, nestvarna mrlja koju mreška vetar i kao svoju sopstvenu senku ispija zemlja. Doduše Adam je znao da do toga ipak neće doći, ne bar jako brzo.
No comments:
Post a Comment