Dnevnik Borislava Pekića 1. mart 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

1.mart 1956 

Danas sam pronašao zemlju. Svakog dana izvojujem poneku stvar iz svoje ćutljive okoline .... To je neizvesno; ne mogu znati da li će neki munjevit šum iza ugla, neko neprozirno lice ispod stakla, miris baruštine iz koje pupi svetlost, neka jako stara reč izgovorena u čekaonici ili nešto drugo isto taliko majušno i prostodušno: izmeniti. Treba biti oprezan i stražiti kao što je pisano:

„Stražite, stražite, jer ja ću doći i nećete znati dan i čas u koji ću doći na vas“.

1. mart 1956. 

Danas je dan otkrivanja zemlje, prave zemlje, one jedine koja ne odaje goničima tragove svojih krtica, utvrdio sam da zemlja koja nije groblje nije zemlja: to je neka grešna i neljudska laž koja nam se pripija uz cipele, ali ne prava zemlja, prostodušna i mirna kao sama smrt.

To mi je palo na pamet.

Novo Groblje sa svojim snežnim pločicama liči na javno kupatilo drevnih Kiklopa .
 Onda sam se obratio jednom još svežem natpisu: „Ti si zavojevač zemlje i u neku ruku njen tihi, vredni neimar, jer mravljom upornošću doziđuješ njeno rasejano telo, saučestvuješ u njoj pored insekata i glista, krasuljaka i hlebnog drveća i to sve u neverovatnoj jednostavnosti koja ti je nametnuta. Uhvatio si se za svoju smrt kao pijanica što se uhvatio za plot.


Ali ima veličanstvenosti u tebi, jer tvoj sumpor srknut je iz vulkanskog grotla, tvoj kiseonik udahnut iz žvalavih pluća svemira, tvoj azot nikao na đubrištu, pa ipak nisi ni goreo, nisi ni hlapio, nisi ni smrdeo više nego što je bilo moguće podneti. Odakle si došao i uvukao se kao biblijski lupež u neizmernim osećajem nezavisnosti prožetu zemljinu elementarnost? Kako nikao tamo gde te u dubokoj tišini elemenata ništa nije izričito obećavalo?“

Tako sam danas posle podne pronašao zemlju; kad prođe ova nedelja ponovo ću otići da se uverim u njeno postojanje; ne znam šta bi se dogodilo ako me ne bi čekala između stisnutog granja, opkoljena uštavljenim zidom prezira kojim se grad brani od nje.

U stvari istorija ne postoji osim kao anegdota, a tada je treba uvrstiti u prozu.