ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
12. februar 1956.
Uviđam da je moja interpretacija „afere sa dnevnikom“ bila do zla boga sentimentalna. Simptom je zabrinjavajući, tim pre što preti da se ponovi povodom pisma od 7. ovog meseca. Doduše prema meni se postupilo podlo, na prvi pogled, u jednom opsegu koji je neočekivan i neobjašnjiv, iako mu se u opštoj atmosferi Kluba mogu naći opravdanja.
Činilo se da imam prava na zadovoljenje, i ja sam se sa prilično žestine spremao da je pribavim, sredstvima koja bi po duhu i bezobzirnosti imala da budu sušta slika onih što su prema meni upotrebljena. Doduše moja mržnja nije ni za korak ustuknula; ona je samo sebe podvrgnula izvesnim principima, kojima se uostalom i ja potčinjavam. Jer, moja osećanja ne mogu ostati nezavisna tamo gde sam ja zavisan.
I umesto da svoja sredstva bira tamo gde ona mogu zadovoljiti jedno nisko osećanje, pretpostavlja da ih uzme tamo gde to osećanje samo, postaje sredstvo jedne više ideje. Međi ljudima nema prijateljstva koje živi od jednostrane nemoći; konopac se kao u mornarskoj igri užeta zateže, sve dotle dok ne dođe u ravnotežu ili ne pukne.
Moje prijateljstvo sa ( ) bilo je od ove poslednje vrste. Uostalom u toliko gore po njega. Premda sam znao kako naše prijateljstvo zavisi od prilike da se na njegov račun stekne premoć, ipak me je iznenadila snaga te netrpeljivosti.
Dnevnik: 40, 41, 42, 43 stranica „Komentara“. Završio kompozicionu šemu za Allegro con brio. Završio I čin „Ponoćnog ekspresa“. (Najzad zadovoljan.) Nameravam da preduzmem prvu korekciju zbirke „Pozorište lutaka“. Uglavio za snimke Beethovenove „Eroice“, iako je vreme što ću ih imati prekratko za ozbiljnije kompariranje.
Zasada samo navići se na opšte raspoloženje i fiksirati instrumentalne teme. (Nabaviti partituru. Čini se da ću morati prethodno temeljno ući u istoriju i teoriju muzike.) Gregarski instinkt u službi revolucije. Dolazila ( ).
No comments:
Post a Comment