ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
14. februar 1956.
Biografija „Simfonije Eroice“:
Po prvobitnoj zamisli komponente, koje uspostavljaju današnju ideju romana, imale su da se razviju u četiri posebna teksta. Doduše i tada, ti tekstovi ne bi bili bez izvesne srodnosti, iako bi ona ležala pre u zajedničkom naslovu („Egzistencijalistička tetralogija“) i opštoj atmosferi događanja, nego u organskoj celini ideje. Po poreklu najstarija je nesumnjivo fabula Allegra con bria.
(U hartijama iz 1952. nalazim bezmalo potpuno skiciran roman, na osnovu koga sam prošle godine napisao scenario. Roman je u hartijama označen naslovom: „Neverovatne pustolovine Davida Gnjide III pisara gradskog suda u B.“) Zatim sledi ideja za „S one strane zida“ (sada: Marchia funebre: adagio assai) u kojoj se već sasvim jasno nazire mitološka pozadina i pokušaj rešenja odnosa Sudbine i Volje.
Ideju za Scherzo daje mi Ž. L. ali samo kao golu priču, bez njenog metafizičkog naznačenja. Od toga momenta postaje treća fabula za mene stvar savesti, jer nosi u sebi savremeni mit o diktaturi. Četvrta: Finale: allegro molto javlja se neposredno kao naličje prošle fabule i komponenta Mita o Judi koga, prema zamisli imam da obradim u Marchia funebre ....
Mitološke pozadine kao pokušaj integracije ljudske duševne istorije, ne javljaju se istodobno sa fabulama osim u slučaju Mita o Judi, koji je prema starijoj skici imao podnaslov: „Život jednog konfidenta“. Ova druga dimenzija „Eroice“ javlja se zajedno sa idejom da se u roman, koji bi se zasnivao na simultanom razvijanju sve četiri teme, uvede i treća dimenzija: muzika Bethovenova.
Po prilici u oktobru 1955. meni je bilo savršeno jasno šta želim da napišem. No prava poteškoća bila
je u problemu: k a k o?
U drugoj dimenziji osim tri religiozna mita: David i Golijat, Mit o Judi i Mit o Mesiji, uveo sam i jedan pretežno biološki čija je osnova parazitski odnos Klabe i Morske vrećice (Sacculine).
Ne bih žalio ako se ovom temom iscrpim. Ne verujem da ću ikad biti u neposrednijem dodiru sa onom dubokom i čudesnom istinom, koja se javlja razlučena na naše zabrinute duše, ali čuvajući u svakoj ponaosob ponešto od infernalne brige preostalih. Ne verujem da ću ikad biti bliži svojoj slobodi, nego ovde gde ima da se moja iskonska nužnost totalno iscrpi.
Ako promašim, to neće biti samo uzaludan trud, nego nešto isuviše bolno da bi moglo biti odmereno izgubljenim vremenom, nešto isuviše nenaknadivo da bi se moglo tešiti novim temama, jednom rečju sudbnsko. Da li se plašim? Pomalo. Jednim samoživim strahom. Strah me je od toga da se vizija izgubi pre nego što prodrem u oblast u kojoj sam je tako jasno nazreo.
Strah me je zablude, jednog pogrešnog koraka, koji bi me sunovratio u plitkoću teme. Jer ja neću da pišem teme, mene ne zanima David, ili Juda kao ćudi koje mogu da podvrgem svojoj, nego njihove nužnosti u svom opsenarskom stremljenu slobodi. Sve u „Eroici“ ima da bude, novo pa ipak sve iskonsko, sve juče rođeno, pa ipak neverovatno večito.
Čitalac mora da krči put kroz slojeve privida da bi dopro do srži, on na terenu koga prvi put vidi, mora da otkrije iskonske oznake kretanja. Sve mora da bude poznato u svojoj nepoznatosti.
No comments:
Post a Comment