ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
2.februar 1956.
Nepokretnost . Nepomičnost je čist izgled pokreta; njegova nužnost u svojoj slobodi. Kretanje je na taj način samo ponavljanje jedne nepomičnosti, unutarnji svet mira. Nepomičan je moj pokret ruke, jer je bio; i sve moje hrljenje je strašno nepomično. To pribiranje i rasipanje u kome ja nazirem svoju brzinu, to je skladan mir i tu se ništa od važnosti ne dešava.
A samo kretanje ipak postoji i za to svedočim žudnjom svojom. Tamo, gde izvan nemira ne postoji nijedan mir, ja sam pružen da ga ispunim. Mir sam u iskonskom nemiru. Čemu onda dokazati moje žudnje, ako oni ne mogu postati sredstva moje promene?
Danas video ( ). Sada bih morao početi kao Sartre: nešto se promenilo, ali šta zapravo; je li se promenila ona ili sam se promenio ja? Zatim ako je tačno da ja imam jedan način na koji vidim ( ), tačno je da i ( ) ima jedan način na koji se da videti. Poput Sartreove viljuške. Ubrzo odustajem od namere da utvrdim poreklo promene; puko sanjarenje koje bi me htelo staviti i učvrstiti na dno svake stvari koju opažam, pa i na dno ( ).
Osećam da je božanski uticati na nešto tako nezavisno kao što je udaljeni miris ili ( ). Divino raspoloženje ima svoj uslov u mom preobražavanju. Htednem li zapaziti svoju promenu, zapažam i ma koju drugu; iz toga izvlačim gadan zaključak da sve stvari neposredno zavise od moje ćudi. Uzmimo da se ona promenila za mesec dana što je nisam video; samo do mene, odnosno do moje sopstvene promenljivosti zavisi da li ću njenu promenu priznati.
U tome je moja vlast nad njom i na stvarima mog bavljenja uopšte. Priznajući njenu promenu, ja prećutno podrazumevam svoju. Doduše više nemam želju da je dotičem, jedva i da je posmatram, samo još uvek se žestoko potresem na njen glas. To je nepravedno. Iza glasa ne stoji više ništa što bi me neposredno uzbudilo, on ne prethodi ničemu, on je strašno nezavistan u prostoru mojih slušanja, kao kakav čvrst predmet koji stremeći kroz vazduh nije još privučen zemlji. Ali će biti.
Taj doticaj ukinuće i moju vlast nad preobražajima koji potresaju ( ). Ona će prestati da bude moj događaj. Iščileće iz sfere koju vršim, iznenada i potpuno. Zasada ostaje taj njen glas kao sredstvo mog suvereniteta. Mrzim njegovu tankost, labave spone koje se od njega pružaju mojoj žudnji, sve ono što je prestao da bude, i što mu je da bude preostalo.
Od sredstava mog suvereniteta postaje on neodoljivo sredstvo njene independencije. Najzad je ostavljam. Idući put videću je slobodnu, iako će njena sloboda biti samo izvršenje moje nužnosti. Ostajem manji za ( ).
Dnevnik: Opet nesanica. Opet se umesto veronala odlučujem na svakodnevnu šetnju u trajanju od jednog sata. Moram tačno znati šta sam od svog plana postigao danas, da bih znao šta imam da preduzmem sutra. Metodičnost. Radio na kompozicionoj šemi „Eroice“ (Allegro con brio) i „Komentarima“.
No comments:
Post a Comment