ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
25. januar 1956.
Metamorfoza i umor . Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena; on je moje neiscrpljeno vreme. Neiscrpljeno vreme je dvostruko promašeno: s obzirom na tekući i s obzirom na idući momenat. Gubeći svoju sadašnjost ja iščezavam svoju budućnost; glođem svoje debele verzije, ali od toga ne postajem ni za dlaku deblji; lakomisleno dopirem do kosti koja je hladna i nezavisna. Kost je ravnodušna prema vremenu, jer nije u stanju da ga gubi. Kad sasvim iščeznem svoje vreme biću kao gola kost - nevremen.
U međuvremenu: duvam kroz svoju svesnost kao oluja koja me ispunjava čudesnom larmom i lupom, ali nigde ne obara; neopažen šunjam se kroz sebe, da opljačkam divnu stvarnost svojih zapetljanih creva; kao Sakulina silazim u katakombe jednog sirovog podtela. Valjam se bučno kao poplava, šištavo kao varnica, neprozirno kao para; prekidam i uspostavljam sebe kao žižak jedne ispolinske noći. Munja sam koju je izmrcvarila sopstvena strelovitost.
Doduše ne uspevam da iscrpim nijednu od tih promena. Naprotiv, one munjevitim preobražajima iscrpljuju mene. Moje je dešavanje, rastakanje jednog osamljenog modela sveta, koji je unapred izdvojen. Na drugoj sam strani postojanja i smrt je iza mene; vraćam se svojoj smrti.
Ponekad osećam da sam bio gotov pre nego što sam se dogodio, i da moje dešavanje preostalim svetovima nije drugo do izumiranje mog; kao trnci ili svrab izumirem na koži vremena. Na vremenu izumire moja definitivnost da bi modelirala nove, kao što toplota iščezava da bi pokrenula i pokret nestaje da bi zagrejao.
Nema sumnje, mene je strah od svoje gotovosti. U vlažnom mehuru sapunice zaprečeno mi je razmotavanje u ma kom pravcu, jer pravci koje opisujem ne leže sa promenama u istoj ravni. Pravci su nešto vrlo okomito na ravni metamorfoze, zariveni u njenu munjevitost kao morske ostve. Strah me je i od moje nepomičnosti iako je ona samo izgled moje gotovosti, pa bi bio dovoljan samo jedan strah da je izmeri; od nepomičnosti koja se zaverenički pomera ispod sebe.
Umor je moje odvijanje; odmotavam se ja, klupče događaja, te izopačavam mir mesa. Ali sporo se i uz oklevanje porađaju eksplozije u nečujnosti tela; sporo pucaju čaure mene u nečujnosti tela. Čaura sledi čauru u sebi samoj i moj svet izlaže samo svoje kolosalne gotovosti.
Zato meso deluje utešno, jer je njegova vernost opipljiva; opipljiva je moja ruka i njene su žbice opipljive; opipljiva je i moja noga presvučena koracima. Ali kako da se sačuvam od hvatanja moje buduće ruke i kako da budem van domašaja od prevaljivanja moje buduće noge.
Beleška o ( ) . Primio pismo od S. Zatim mi ( ) čita njegovo, dok razneženi jednim zubatim prolećem šetamo po Novom groblju i utrkujemo se u srdačnosti. Onda govori: o uremiji g. R., o jednoj epidemiji u Kazamatu, o svojoj sumnji da ima hroničan kolitis. Zatim o S. pismu, najzad o spoljnoj politici vlade. Doduše ja ne slušam. Do mene dopire samo sonoran glas, čija dubina leži više pod jezikom nego pod grlom, patetičan, netolerantan, samovažan.
Pitam se kako on izgovara: „Idem u nužnik“. On, besumnje, i takvoj izjavi pridaje golemu važnost. To ja zovem aktuelnom ambicijom. ( ) je od onog kova ljudi čija samosvest ničim nije ograničena; svemu što se tiče njega pridaje on kolosalno značenje. On momente svoje ambicije aktuelizira neposredno. Prema tome on je i aktuelno opasan; zapamtiću to. Ali on upravo tom permanentnom nametljivošću odbija ljude; zapamtiću i to.
Sposoban da upotrebi svoju volju on bi propao tamo gde je neophodno da se obezbedi tuđa. Uži krug ljudi finijih osećanja nikad mu ne bi bio sklon. Masa da, ali samo na rastojanju. U izravnom dodiru sa masom on bi je povredio. Tako njegova demagoška priroda ima svoje granice u samoj prirodi ljudi kojima se obraća. Vlast nikad ne bi mogao da uzurpira, ali ako bi je imao znao bi da je zadrži.
Uloga režisera ga ne privlači, jer se vidi samo u radu čije posledice ubiraju drugi; tim žešće želi da bude prvi, nažalost i jedini glumac, svoje drame, ali ne bi podneo da temom koju on izvodi upravlja ma ko drugi. Ako ne bi mogao da prisvoji oboje, verujem da izgled vlasti pretpostavlja njenom stvarnom vršenju. On je slavoljubiv više nego istinoljubiv. Ako bi imao vlast on bi je iskoristio pre da pruži zadovoljenje svojoj sujeti, nego da sprovede svoje ideje.
U krajnjem slučaju možda bi ih birao prema nadi koju bi davale njegovoj slavoljubivosti. On je Fouché po veštini da se promeni, ali ne i po autentičnosti te promene. Njegova prevrtljivost ne bi imala oslonca, jer menjajući svoje izglede on bi svoju suštinu ostavljao netaknutu. Jednog dana to bi ga stajalo savesti, drugog poverenja, trećeg uspeha i najzad glave.
Ali on je isto tako u stanju da se odrekne slave, ako bi to godilo njegovoj kolosalnoj sujeti; da učini nepromišlenost ako bi time dobio u javnoj pohvali. U tom pogledu on bi mogao biti i fantast. Njegov politički realizam je odmeren njegovom taštinom; preko nje on ni za dlaku ne prelazi. Ideja za njega ima značaja samo ukoliko je sredstvo uspeha; dotle je on realist. Ali se uspeh ne odnosi na ideju kao takvu nego na probicima koje bi sujeta na njoj našla. Tu počinje njegov oportunizam. Vrlo važno: on je ranjiv jer je neoprezan, neoprezan je jer je sujetan, sujetan je jer je ranjiv.
Aktuelna ambicija. Aktuelizirajući svoju ambiciju na svim predmetima svog bavljenja postižemo osim izvesne uvežbanosti u nametljivosti i vrlo korisnu, takoreći higijensku relaksaciju. To je ( ) stil. Praktične mane: objavljujući svoju volju na nevažnim stvarima, mi gubimo tuđu na važnim. Naprotiv valja se odreći prvenstva gde je ono ravnodušno, da bismo ga postigli tamo gde služi našem cilju. Pre nego što nam priznaju naše ambicije, ljudi vole da im mi priznamo njihove. Ja ne vidim zašto, čak i stvarno da sam morao biti u pravu na običnim tričarijama.
Beznačajnosti treba ostaviti drugima, da njima zavaraju svoju taštinu. U međuvremenu moja ambicija mora da se bavi predmetima svog pravog cilja. Sve što ga razvija doći će u prvi plan; sve što je prema njemu ravnodušno ima da bude zanemareno. Sasvim drugo pitanje je autoriteta; koliko ću ja svoj autoritet nametnuti svojoj okolini ne zavisi od broja predmeta na kojima ga pokazujem nego od njihove važnosti.
Zato valja tačno znati orijentaciju koja dominira jednom populacijom. Samo na liniji te orijentacije čovek korisno može nametati svoj značaj. U društvu pesnika očevidno je da vaš uspeh u trčanju na sto metara neće ostaviti nikakav utisak, i obratno trkači neće svoje autoritete birati među lirskim pesnicima.
O izgubljenosti. (Povodom pisma S.) Najzad. Naš se prijatelj S. S. grčevito uhvatio za rep Jesenjinove kučke i umišlja da se kreće. „Kučka” je neka vrsta priproste, ali skroz oportunističke izlišnosti, a sama izlišnost najautentičnije stanje bogova. K tome, kučka je silno matora i posrće više nego što trči, izležava se više nego što posrće; zubi su joj poispadali od ujedanja, dlaka olinjala od udaraca kritičke batine. Stara je to, vrlo islužena kučka svih romantičarskih zanosa, svih alkoholnih halucinoza. Treba biti hrabar i nimalo sujetan, pa je osedlati svojom izlišnošću. Kad kažem: „Ništa na svetu nije mog formata“, ja time ne dozvoljavam samo da je sve na svetu od mene manje, nego i da je sve veće. Ili jednostavno da je sve od mene nejednako.Tačnije bi bilo: „Ništa na svetu nije formata moje ambicije!“ Ali jedna ozbiljna ambicija može razviti predmete prema svom formatu; ona ih može podići na nivo svoje autentične veličine. Umesto da oplakuje njihovu beznačajnost, ona im svojim bavljenjem u smislu koordinacije sa ciljem može pridati važnost koju inače nemaju. Ono što stvari čini velikim po sebi je mera ambicije koja se u njih utroši.
Izgubljen je samo onaj koji izgubi sebe kao cilj; sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino zaustavljen u sebi ja sam propao; zaustavljen u nečemu što je izvan mene, makar se sa tim nečim i identificirao, ja se i dalje odvijam.
Uostalom, dešava li se nešto u ovom svetu za one koji ga se gnušaju? Za Titire koji iz bezbednosti visokih tornjeva bacaju svoje udice u blato? Dešava li se uopšte nešto za ljude nalakćene na crvotočne ramove prozora; za svedoke koji čekaju u hodniku suda?
( ) me podseća na Titira. Ma koliko lovio, on neće ništa uloviti, jer to ne leži u njegovoj prirodi. Međutim ne postoji bara u kojoj nema poneka iskra života.
Tražimo svoje Farsale .
S. tvrdi da je biti neshvaćen isto što i biti izgubljen. Mislim da je upravo obrnuto: izgubljen si tek onda kada te shvate. Dok svet nije razumeo Napoleona, širom je bio otvoren da primi njegove ideje kao i njegovo oružje. Shvaćen, bio je izgubljen. Ali S. nalazi još da je biti izgubljen korisno. Koješta! Isto toliko koliko i biti mrtav. Nećemo se valjda osloniti na utehu da je „smrt gest čije se posledice ne dadu predvideti“? E pa lepo, ako hoćemo. Umrimo u smešnoj nadi da ćemo svojom, sada zaista savršenom izgubljenošću naneti pakost prirodi. A ako se ipak ništa ne dogodi, mi ćemo biti oslobođeni poniženja da to uvidimo.
Zajednička sloboda je zbir mnoštva otuđenih pojedinačnih sloboda. Naša opšta nezavisnost sastoji se od elemenata posebnih zavisnosti. Kako je onaj deo moje slobode koga sam se u korist opšte odrekao, moje ropstvo - zajednička sloboda je oblik opšteg ropstva.
Dnevnik: 27, 28, 29 stranica „Komentara za Simfoniju Eroicu“; koncept jednog monologa Večite Nastojnice; skica I čina i I međuigre „Ponoćnog Ekspresa“; čitao izbor govora Marat i Dantona ; sastavio jedan kompendijum Politike u njenom najopštijem aspektu za 1956, s tim da studije počnem polovinom februara; napisao pismo S. S.
No comments:
Post a Comment