ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
26. januar 1956.
Danas sam napisao 27, 28, 29. stranu „Komentara za Simfoniju Eroicu“.
Koncipirao jedan monolog Večite Nastojnice. Umor je moje promicanje koje nastaje nagomilavanjem munjevitih promena. Moj umor je moje neiscrpljeno vreme. Neiscrpljeno vreme je dvostruko promašeno: s obzirom na tekući i s obzirom na idući momenat. Gubeći svoju sadašnjost ja iščezavam svoju budućnost; glođem svoje verzije od kojih me nijedna ne hrani. Lakomisleno se pretvaram u golu kost.
Duvam kroz svoju svesnost kao oluja koja me svog ispunjava čudesnom larmom, ali nigde ne dotiče; neopaženo se šunjam kroz sebe da pokradem stvarnost svojih organa, creva, srca i udova; protičem bučno kao poplava, šištavo kao varnica, zamućeno kao para. Prekidam i uspostavljam kao žižak u jednoj dalekoj noći.
Doduše ne uspevam da iscrpim nijednu od tih munjevitih promena. Naprotiv one iscrpljuju mene. Ponekad osećam da je moje dešavanje rastakanje jednog osamljenog komada sveta koji je unapred izdvojen; ja sam bio gotov pre nego što sam se dogodio i da moje događanje preostalim svetovima nije ništa drugo do izvršenje mog.
Strah me je od svoje gotovosti. U vlažnom mehuru sapunice zaprečeno mi je razmotavanje u ma kom pravcu, jer pravci koje opisujem ne meže sa promenama u istoj ravni. Pravci su nešto okomito na ravni metamorfoze, zariveni u njenu strelovitost kao mornarske ostve.
Strah me je od svoje nepomičnosti koja me obmanjuje potpunom razapetošću kože, potpunom šupljikavošću kostiju, potpunom mekotom mišića. Od nepomičnosti koja se pomera ispod sebe.
Umor je moje odvijanje, sasvim nezavisno izopačavanje mira mesa. Tiho i sporo porađanje eksplozije u nečujnosti. Zato meso deluje kao uteha, jer je njegova vernost opipljiva; opipljiva je moja ruka i njene su žbice opipljive; opipljiva je i moja noga presvučena tankom opnom za nameštaj. Ali kako mogu predvideti pokrete moje buduće ruke, kako biti načisto sa koracima moje buduće noge?
A refleksija? Ona je hermetički zatvoreno jaje. Ništa od mene ne prodire u nju i ništa od nje ne dotiče se mene. U jajetu pulsira živo srce onih koji su se umorili da bi mislili pomoću mene. Ja sam stroj jednog umiranja koje se nastavlja unatrag i unapred; ni to umiranje ni njegov predmet, samo posredstvo.
Jer meni nije dan kriterijum vremena koji bi stajao izvan njega u nekom apsurdom nevremenu. Na ormanu je moj sat. Međutim, stvarno on nije moj, jer me mimoilazi svojim ravnomernim odvijanjem. Sat otkucava jedno vreme koje nije moje već njegovo, sopstveno vreme sata. Svojim infernalnim mehanizmom sat odmerava svoju strpljivost u nevremenu materije. Kako ga onda naviti sobom?
I sinhronizovati sa menama koje ne određuje? I postići da se ja i moje vreme dešavamo jednodobno predmetima svog odvijanja, a ne da se međusobno podrazumevamo kao što se podrazumevaju svetlost i tmina? Ovako, vreme je moj predmet i ja predmet svog vremena. Mi se satiremo u izlišnoj mržnji. Ja propuštam svoje vreme time što ga iščezavam unapred; moje vreme propušta mene time što me iščezava unatrag.
Ništa što sastavlja moju paniku ne dolazi izvan samog strahovanja. Ne postoje razlozi nego samo povodi straha. On jeste i kad nije. Strah je jedina kazaljka mog vremena. Ona nepristrasno odmerava šupljinu sveta koju ispunjavam, jer samo ona neposredno opisuje mene kao svoju sopstvenu delatnost.
No comments:
Post a Comment