ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. januar 1956.
Kosmički parazitizam . Jedno saznanje o životu mora biti dano svesti, ali daleko od toga da bude potpuno ono, predstavljajući se kao samosaznanje tamo gde je tek spoljni, površni pogled, razvija iz svoje dvosmislenosti smešne gnoseološke zablude. Čini se da je to saznanje i dano svesti u cilju obmane koja nad njom ima da bude izvršena. U čemu je pogreška?
Kad ja kažem: samosaznanje, ja bih hteo da se ono odnosi ne samo na saznanje svesti o nečem nego i na to nešto neposredno. Ne samo da bih to hteo, ja idem dalje i uzimam kao da je to tako. Pretpostavljam da se time spasavam iz kruga svoje pojedinačne svesne egzistencije; da se ujedinjujem sa svetom. Moja se refleksija na ovaj način ispoljava i kao ja i kao neja, kao prvo u onome što dela, kao drugo u onome na čemu dela.
Time dozvoljavam protivrečnost, jer svest nema egzistenciju u onome što jesam, nego u onome što nisam; njen bitak je ono čime se služi u svom ispoljavanju. Njeno postojanje je u sredstvima. Kosmički parazitizam. Zar struja života nije neka vrsta golemog i dinamičnog parazita koga telo materije nosi u sebi da bi ga ovaj iscrpao, samo prividno se u nj vraćajući? Jer ono što se u iz života u materiju vraća nije sam život, nego opet materija kojom se ovaj poslužio.
Kad crkva opominje: „Iz zemlje si, u zemlju ćeš se vratiti“, ona pada u zabludu jdnog nedotupavnog materijalizma. Zemlji ja vraćam jedino čistu zemlju. Ništa od mene, stvarno ne odlazi u zemlju, jer ništa od zemlje stvarno nije bilo u meni. Evo pitanja: Šta više od onoga što jeste dobija zemlja mojom smrću?
Odlazim rasut kojekud po sebi da uspem svoje ujedinjenje i da se vrlo visoko u delti drveta obelodanim kao hermetički zatvoren orah: odlazim istrunjen, izmrvljen, razjedinjen zaverom ogledala; odlazim da bi se pokupio smrću i da bi se smrću zatvorio. Umirem i ostajem širom otvoren. Ništa se nije dogodilo što bi iz osnove izmenilo moje živo stanje.
Zube zarivam u svoje odstanjenosti, kljove isturam u praslici agonije i kroz šumu neraspoloženja tumaram sa stadom svoje ravnodušne braće; ispresecan munjama, plakan pljuskovima, u večnost zaljuljan gromovima koji nečujno pucaju pod zelenim nebom moje kože. Kuda ide moje stado? Stado ide da se zatvori. Ali delta drveta stoji visoko; nije dovoljno crći da bi se ona dohvatila i uživao mir nedešavanja ničemu.
I još nešto vidim u prašumi neraspoloženja: gamad je to što klizi preko svemirske kore, izlegla iz čistog šuma, odevena u čiste pojmove, crna gamad koja se propinje iz smeška larvi u pucanju. Kuda ide razgovorna svetina gamadi?
Urečeno mesto sastanka Ti ničim neoskrnavljena zemljina nezavisnosti, tišino podignuta na ramenima buke, slobodno izvojevana mojom nužnošću, nevreme otkucano mojim srcem - čeka!
Ostvama lovim svoje neverne odlomke, zube zarivam u svoje odstranjenosti, oguljene olovom kljove isturam u praslici agonije i kroz prašumu neraspoloženja tumaram sa stadom svoje ravnodušne slonovske braće; ispresecan munjama, plakan pljuskom, u večnost zaljuljan gromovima koji nečujno pucaju pod zelenim nebom moje kože. Kuda ide moje stado?
Crvi u uniformama lojalnosti i gusenice sa poročnim bedrima. Bludno se dešava u krošnjama, vrlo bludno se dešava u krošnjama. Odlazim nezavisno od svojih zlobnih ostajanja, slobodan od svojih otuđenja, izglodan dobrovoljnošću i sam.
Hteo bih još jednom da vidim brata koji spava prav kao trska; i svoju sestru koja je meka i sasvim bela gusenica i koja pohotno visi sa lista. Jer sutra već zatvoriću krug svojom oprečnošću i dogoditi ga vrlo visoko u delti jednog drveta.
Pročitao Disraelija. U Disraelijevoj refleksiji da „dobar poznavalac zakona ne može biti veliki čovek“ treba izraz „poznavalac“ zameniti sa „poštovalac“ da bi ona postala upotrebljiva kao političko uputstvo.
Zajednička sloboda je nevešto sklepano mnoštvo pojedinačnih; naša opšta nezavisnost se sastoji od elemenata posebnih zavisnosti. Kako je onaj deo moje slobode, koga sam se u korist opšte odrekao, moje ropstvo - Zajednička Sloboda je oblik opšteg ropstva.
No comments:
Post a Comment