ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
27. januar 1956.(nastavak)
Biografija Bendžamina Disraelija .
Užasavajuća lektira za ljude čija ambicija nije naoružana podjednako istrajnom strpljivošću. Jer ona je sva u čekanju; očekivanje predsedničkog položaja ispunjeno je mnoštvom malih očekivanja; tri puta propada na izborima u Maidstone, pod vrlo neprijatnim okolnostima propada ideja o velikom konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu prihvaćeni, njegov pristupni govor je ismejan, ali Disraeli ima jednu oazu, koju bi nestrpljivi odavno napustili da se prepuste udobnoj karijeri prestolničkog advokata - on ima ono što se zove veština biti strpljiv.
„Doći će dan kada ćete me slušati“ dovikuje O’Konelovoj grupi Iraca koja se trese od smeha dok on izgovara metafore u čije je sastavljanje utrošio toliko nade. Pa šta! Možda lukavi Jevrejin zna da je smeh najefikasnije oružje mržnje, a mržnja najefikasnije sredstvo straha! Međutim: pedeset godina čekanja za pet godina vladanja jednom imperijom, za koju se pre može reći da svojom inertnošću upravlja svojim premijerima, nego da oni svojom sposobnošću upravljaju njom.
(Uostalom zar genije nije onaj ko jednom otisnutoj lavini da pravac svojih načela?) Pedeset godina čekanja, da bi se uvidelo da vlast ima smisla samo onda ako je želimo; da je za jednu vladavinu važnije da ima budućnosti nego da obiluje prošlošću; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije jedva svoje nemoći.
Pedeset godina poraza za pet godina jedne pre psihološke nego realne pobede, koju više ni fantazijama sklon romansijer ne može da ceni onako kako bi to učinio u vreme štampanja Vivijena Greya. Ali Disraeli je velik, jer je strpljiv. (Napoleon je velik, jer je nestrpljiv.) Prvog cenim, ali se drugome divim. U jednoj kockarskoj ambiciji iz jedne kockarske atmosfere (okolnosti rusko-turskog sukoba) dobio je za imperiju Kipar.
Ali teško je ne uvideti da je Kipar više nego slučajan plod, koga je rat oborio pred šape britanskog lava. Trebalo je samo da Bizmark sa manje sumnjičavosti gleda u Istok, pa da Gladstone, taj, uostalom, prilično neprijatni propovednik, trujumfuje! Strpljivost dobija Kipar - nestrpljivost dobija svet koji se doduše najzad svodi na osamljeno ostrvo.
Ali onaj koji pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne – pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne strateg političke veštine Disraeli ne stvara istoriju nego je sačekuje na tesnacima; to je politika klopke. Ali prođe ponekad čitav vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u tesnac.
Veliki državnici pretpostavljaju da oni budu taj tesnac. Oni ga istavljaju pred istoriju tamo gde ona ne sluteći opasnost prevaljuje otvoren prostor svojih prosečnosti. Ne! Disraeli čeka da vidi kako će roditi krompir na ostrvu, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. A šta bi se desilo da je žetva propala? Tada će Disraeli opet čekati. Najzad ko zna?
U jednoj uškopljenoj imperiji koja se kotrlja po inerciji industrisko-kolonijalističke konjukture, nema mesta za Napoleone jer nema mesta za veliku slobodu tamo gde je sve ispunjeno majušnim slobodama. Da je živeo u XVI veku i među italijanskim despotima, u XVIII kao komesar Conventa ili u XX da je zajedno sa ruskim revolucionarima sedeo u Zimskom dvorcu - možda bi bio jedan Bordžija , jedan Robespierre ili jedan Džeržinski .
Ovako on je u svojoj sedmoj deceniji predsednik Vlade Njenog Kraljevskog i Carskog Veličanstva i osim kostobolje i Gladstonea vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice. Apsurdno!
Opet me muči nesanica. Umesto veronala odlučujem se na svakodnevnu šetnju Bulevarom u trajanju od jednog časa. Zatim hladno kupatilo. Ne misliti na ( ). U stvari čini se da bi poslednje bilo dovoljno. Ili ipak misliti, ali ne na sentimentalan način. I bezuslovno se iznova učauriti u metodičnost. Moram tačno znati šta sam od svog plana postigao danas, da bih predvideo svoje bavljenje sutra; nemoguće je ponašati se kao Thorndikeova mačka u kavezu .
Danas na primer: sastavio 30. i 31. stranicu komentara, skicirao II i III međuigru „Ponoćnog ekspresa“, radio na kompoziciji „Simfonije Eroice“, osobito na Allegro con brio, upoznao se sa problemom transfera, napisao program „Političkih studija“ koje imam nameru da započnem u februaru. (Jednogodišnji kompendijum politike, iza koga bi sledile studije uže prirode.)
No comments:
Post a Comment