ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
28. januar 1956. (nastavak)
O prijateljstvu
Ne mogu sebi da polaskam da sam na „aferu sa dnevnikom“ gledao realistiški. Naprotiv, moj način je bio sentimentalan. (Razlozi: uticaj osobe na koju se tekst odnosio, moja sujeta koja nikada nije stavljena u veće iskušenje, recidivi romantičarskog i pomalo teatralnog poštovanja prema ustanovi prijateljstva.) Jednačina na koju sam sveo svoja osećanja posle događaja, bila je prosta: prema meni se postupilo podlo.
Time sam lišen obaveza da oružje biram među sredstvima koja su dopuštena, da bih sebi pribavio zadovoljenje. Besumnje, jedno kratko vreme ja sam mislio na osvetu. Ja sam uživao u budućoj osveti. Ja sam čak ispleo i njene prve konce. Ponašanje mojih nekadašnjih prijatelja, zaista podlačka poruga i još bezobzirniji postupci, koji su imali za cilj da me u očima društva diskredituju, podgrejavali su me u tom izlišnom i nekorisnom osećanju.
Pri tome sam zaboravio da postoji jedna nesumnjivo bolja pozicija sa koje sam morao čitavu aferu da posmatram. Ja sam imao nešto što je unapred trebalo da određuje moje postupke, umesto da oni makar i kao emocije budu nasumce izazvani. Ali u slepom gnjevu ja sam zaboravio na svoju nadmoć. Zaboravljajući nadmoć ja sam je privremeno izgubio. To je nauk jednom dat i više nikad u prilici da se ponovi.
Osećam izvesnu obavezu pred sobom da objasnim tako naglu i neočekivanu promenu osećanja. Istinu govoreći samo osećanje prezira i mržnje nije ustuknulo ni pred kakvim razlozima. Ostavši ono je samo postalo zrelo; i umesto da svoja sredstva bira tamo gde ih ona mogu zadovoljiti, pretpostavlja da ih uzme tamo gde ona mogu zadovoljiti jedan viši cilj.
Jednom sam napisao: „Prijateljstvo ima dvostruku granicu oko sebe: prva je određena našim davanjima, druga našim uzimanjem. Prva odmerava naše emocije, druga naš egoizam. Idealno je ako se one poklapaju.“ Držim da tome treba dodati još jednu distinkciju, tim pre što ona znatno realističnije određuje odnos između ustanove prijateljstva i okolnosti pod kojima se ona uspostavlja i raskida.
Smisao jednog prjateljstva mora biti dat ali uvek iznova menjan. Ovo s obzirom na razvoj samih okolnosti prijateljstva i s obzirom na njegove protagoniste. Priroda jednog prijateljstva je određena njegovim poreklom, manje njegovim tokom, a najmanje njegovim krajem. Jer kraj samo potvrđuje poreklo. S obzirom na ličnosti nije svejedno koliko one nose u sebi idealnih ciljeva, i koliko su sposobne da ih realizuju.
Prijateljstvo beznačajnih može biti upravljano samo onim razlozima koji leže u samoj suštini međusobnog razumevanja. Međutim, prijateljstvo viših živi ne na zajedničkom razumevaju nego na međusobnoj toleranciji, na nekoj vrsti držanja u škripcu pomoću naklonosti. Među osobama čiju veličinu, skromno rečeno odmeravaju njihove pretenzije, prijateljstvo je samo najrafiniraniji stepen antipatije.
Priroda takvog odnosa, ne dozvoljava mešanje sentimenta tamo gde oni čine jednu stranu tih odnošaja slabom. Među ljudima od svrhe nema prijateljstva koje živi od jednostrane nemoći. To prijateljstvo je uvek samo privid međusobnog straha. Uveren sam da je moje prijateljstvo sa ( ) bilo ove vrste. Kad se odere opna koja je pokrivala „dobre odnose među nama“ dopire se do gole kosti jedne antipatije.
(Uostalom ova je kost, vrlo ružno i naročito u poslednje vreme izbijala napolje. Nemoguće je da ona nije bila zapažena od okoline. Uostalom, neko mi je o tome i govorio.) Zaključak je jasan: Ja i ( ) držali smo jedan drugog u škripcu na taj način što smo se ponašali kao najbolji prijatelji. U slučaju sa Dnevnikom njegovo je neprijateljstvo bilo u tako silnom iskušenju da je kao groteskna nakaza provalilo sve obzire ne samo našeg ličnog prijateljstva, nego uobičajenog dobrog ukusa.
Ja sam znao da me on ne trpi (uostalom ima i zašto), ali ipak me je, priznajem začudila žalosna snaga te netrpeljivosti. Daleko od toga da tražim njene lične uzroke, ja se zadovoljavam opštim, onim uzrocima koji leže i u mojoj vlastitoj netrpeljivosti. Njegova je samo apsurdniji izraz moje; takoreći uveličan portret.
Ova netrpeljivost dolazi između dva čoveka svuda gde njihove osobne moći ne leže u istoj ravni, gde odmeravanje njihovih moći nije usled njihove različite prirode moglo da da efikasne rezultate. Ovo neprijateljstvo potiče od nemogućnosti da se njegova ili moja nadmoć dokaže jedna na drugoj iako je, i to je upravo mučno, ona kao opšta moć nesumnjiva svakom od nas ponaosob.
Da su naše sposobnosti iste vrste mi bismo vrlo davno postali ogorčeni neprijatelji, ili bi jedan od nas morao da se pokori nadmoćnosti onog drugog. Ovako su naše različitosti davale patetičanu i lažnu sliku naših sličnosti. Privid je bio isuviše proziran da bi se mogao održati duže od jedne dobre prilike.
Najzad zar slučaj sa Dnevnikom nije u Klubu stvorio situaciju kojoj je neka vrsta pandana i pretećeg ( ) dobrovoljnog povlačenje iz kruga koji se svake nedelje skuplja kod L. J. ? Otvoreno neprijateljstvo između ( ) i mene jasno je samo zato što počiva na istovrsnosti naših ličnih moći. Prikriveno neprijateljstvo između mene i ( ) bilo je nejasno samo zato što se oslanjalo na njihovoj raznovrsnosti.
Svakako ja nisam u ( ) izgubio dobrog prijatelja. Mene zanima jedno drugo, takoreći realističko pitanje: jesam li u njemu izgubio jednog korisnog prijatelja. Pošto više nema razloga da se nad našim prerano uginulim prijateljstvom drže romantični govori, polje je slobodno za racionalna razmišljanja. Kao neprijatelj, danas kao i sutra, on je savršeno bezopasan i beznačajan. Koliko je to kao prijatelj? Eto pitanja.
Što se tiče ( ), nikad ovim gradom nije gmizala beznačajnija ljudska utvara. Živ ili mrtav on bi jednako ništavno uticao na stvari do kojih držim. ( ) je ( ) spontanu ništavnost popeo do metoda i samo u toj metodičnosti on ima izvesnu važnost. Kao neprijatelj je opasan u granicama svoje moći koje su, uostalom, minimalne.
Tako se rešenje opet obraća ( ). Ako odbacim sentimentalne razloge, kao razloge dostojne volova, ostaje pitanje: šta bi moj opšti cilj izgubio sa ( ), a šta sa njim dobio. Kad odgovorim na ovo pitanje, znaću tačno i bezuslovno da li ću odnose sa Klubom nastaviti. (To, naravno, nimalo ne isključuje da ih, kad za to dođe vreme, podsetim na to da ima ljudi za koje je zgaziti mrtav kamen i zgaziti živog nitkova podjednako mehanički posao.)
No comments:
Post a Comment