ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
4. februar 1956.
Rođen-dan. Ne slavim ga, jer još ne znam da li zaslužuje da se na njega obrati posebna pažnja. Ne pripadam onoj raširenoj vrsti ljudi kojoj osećaj da su živi (osećaj uostalom čisto vegetativan) nadoknađuje i opravdanje što su još živi. Ja, međutim, odlazim ili nastavljam da odlazim od iskona rasut kojekuda po sebi; odlazim da bih se prikupio smrću i da bih se kao smrt zatvorio u svoju pogrebnu nepomičnost.
Umreću, a ostati širom otvoren. Jer ništa se neće dogoditi što bi iz osnova izmenilo moje živo stanje. Tumaram sa stadom svoje ravnodušne, slonovske braće. Kuda ide moje slonovsko stado? Ako ide da se zatvori u svoju smrt, neće je naći izvan potpune živosti, ako ide u svoju nepomičnost neće je zaustaviti izvan svojih robustnih pokreta, ako ide u svoj mir neće ga desiti izvan jednog nemira!
5. februar 1956.
Dnevnik: 32 stranica „Komentara“; korektura skice za prvi čin i prvu međuigru „Ponoćnog ekspresa“; nastavio rad na komponovanju Allegro con brio.
No comments:
Post a Comment