Govor g. Pere Simića, novinara i književnika
Čaša istine
Slobodno se može reći: bio je ovo kulturni, društveni i politički događaj, ne sezone i godine, već cele decenije!
Stotine slika života i smrti, izloženih u Muzeju Srbije u Beogradu, više od stotinu dana otkrivale su sedam decenija skrivanu istinu o ostrašćenosti i beščašću, osionosti i pohlepi vođa pobednika poslednjeg građanskog rata u Srbiji.
Ova izložba, održana u nekadašnjem sedištu Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, nije promovisala mržnju i osvetu, već pamćenje i pomirenje.
I pokazala je da pobeda u građanskom ratu, kad se podrobno opiše, prestaje da se razlikuje od poraza.
Čak i da ga u mnogo čemu i nadmaši.
A kako i ne bi, kad je pobednička „ruka osvetnica“, od oslobođenja Srbije od fašizma, od jeseni 1944. do 1953. pobila, utamničila i obogaljila hiljade nevinih ljudi u Srbiji, samo zbog toga što nisu verovali da staljinizam može usrećiti ovu zemlju.
Kad bi se pravio katalog o tome šta je sve izložba pokazala, verovatno bi se moralo pomenuti najmanje desetak vrednosnih odrednica.
Ako dozvolite, vašoj pažnji posebno bih preporučio tri stvari.
Prvo, ako držimo do sebe i do budućnosti Srbije, sva stratišta nevinih žrtava poslednjeg građanskog rata u ovoj zemlji moraju biti savesno istražena i dostojno obeležena. Tako će ljudski život i u Srbiji imati pravu cenu!
Drugo, krajnje je vreme da Srbija istinski ispravi jednu od najvećih nepravdi koja joj je naneta u novijoj istoriji – da sе antifašistima u Srbiji decenijama nazivaju samo pripadnici jedne ideološki instrumentalizovane, u suštini, partijske vojske. Ta nepravda je utoliko veća što je liderima te partije glavni ratni cilj u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu bila borba za vlast, a ne otpor prema fašističkom okupatoru. I što je ta partija na sredini rata, u proleće 1943, centralnoj Srbiji, od Zemuna do Preševa, imala manje od hiljadu članova.
Preciznije rečeno, bilo ih je tek 961.
Objektivno govoreći, svođenje tzv. pravog antifašizma u Srbiji na članstvo jedne malobrojne partije, čije je samozvano vođstvo, postavljeno izvan Srbije i Jugoslavije, sebe proglasilo mesijanskim, predstavlja veliku nepravdu i prema partizanskom pokretu u Srbiji. Dokaz overava istorija: u uzornoj 25. diviziji Titove vojske, koja je u jesen 1944. dočekala desetine hiljade sovjetskih vojnika na Dunavu, tek svaki peti borac bio je član KPJ.
Tačnije od 2.516 boraca, samo njih 388 delilo je ideološka uverenja Titove partije.
I, treće, što obavezno treba upisati u završni katalog ove izložbe, svakako je podatak da je ona nastala, opstala i svoju veliku misiju ostvarila, zahvaljujući, gotovo isključivo, entuzijazmu dr Srđana Cvetkovića i Zorice Marinković, njihovih predanih saradnika i nekolicine dobrotvora. I utoliko je njen uspeh i veći i draži!
Neki su se, možda, pitali: zašto je ova izložba trajala toliko dugo? Jedan od odgovora mogao bi biti i ovaj: pa zato što se gorke istine ispijaju kap po kap.
Ako nas istina, zaista, čini slobodnim, onda se sasvim pouzdano može reći da je posle ove izložbe Srbija bar malo slobodnija zemlja!
Govor Ljiljane Pekić
Ne mogu dovoljno da se zahvalim Srđanu i njegovim saradnicima bez kojih se ova izložba „U ime naroda!“ ne bi mogla da ostvari, i žao mi je što se zatvara. Za ova tri meseca čuli smo tako mnogo ljudi koji su ovde govorili, bilo da se radilo o istoričarima ili onima koji su nas upoznali sa svojim tragedijama koje su velikodušno podelili sa nama. Obogatili su nas i proširili naše vidike. Sagledali smo svoje nesreće u drugom svetlu i videli da nismo sami kao što nam se doskora činilo. Nije im bilo lako da se vrate u prošlost i prožive ponovo ono što su godinama morali da kriju.
Iskustva, argumenti i dokumenti koji su ovde izneti pomoći će nam da to savladamo i da povratimo ono što je izgledalo nepovratno izgubljeno.
Moramo se i dalje boriti da se omogući obeležavanje svih mesta masovnih grobnica, da se izvrši iskopavanje svih žrtava terora, da se znaju imena ljudi koji se nalaze na tim stratištima.
Izložba nam je pomogla da pre svega upoznamo ljude sa našom prošlošću a istovremeno i da se potrudimo da se ne zaboravi taj period naše istoriju, makar koliko neprijatna i teška bila.
Dokumenta koja su ovde sakupljena su od neprocenjive važnosti i moraju se sačuvati po svaku cenu u celini onako kako su ovde predstavljena. Enormni je trud uložen u njihovo prikupljanja i bio bi kriminal ako bi se to sada rasturilo i nestalo bez traga i glasa.
Dugi niz godina su se ove činjenice krile, izvrtala se istorija i lažno prikazivala. Živeli smo u lažima i prevarama. Propaganda je carovala i ostavila teške posledice na generacije ljudi. Koliko naših građana nije znalo istoriju svoje porodice, ili je imalo potpuno lažnu sliku o svojim očevima i dedovima.
Onoliko dugo koliko je ta propaganda laži vladala u našoj zemlji toliko isto vremena, čini mi se, će biti potrebno da se ona izbriše iz naše svesti. Slike koje su utisnute u našu memoriju imaju tendenciju da dugo vreme tu i ostanu. Zato je propaganda tako podmukla, jer se ona uvlači u naše pamćenje, i ako se ne borimo protiv nje ona nam truje život.
Pekić je zabeležio:
„Ako ste stalno prinuđeni da krijete svoje misli, iako su (one) sa jednog civilizovanog stanovišta savršeno legitimne, jer bi bile shvaćene kao neprijateljske, pa vas možda i na sud odvele, bilo da ih iz istih razloga morate zavijati u bezbroj zaštitnih omota, maskirati, izopačavati, eufemizirati, parabolizirati, i ukratko – unakazivati, neizbežno ćete doći do tačke u kojoj ćete ih izgubiti“.
E pa, ne sme to da nam se desi. Moramo stalno govoriti i onima koji hoće i onima koji neće da nas slušaju. Upornim ponavljanjem valjda ćemo uspeti da ih argumentima ubedimo.
Treba se boriti za istinu, jer ona neće sama od sebe da se obelodani. To dugujemo onima koji su stradali od tog tog terora, a koji je vladao decenijama.
No comments:
Post a Comment