ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 1. decembar 1956.
Srećan sam, ali ne i siguran; kako mogu biti istinski srećan kada se moje uživanje u sebi menja iz sata u sat i kad me ono što me ushićuje danas već sutra može baciti u očajanje; da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tog osećanja ne menjaju; potrebno je da zaslužim svoju stalnost; potrebno je, dakle, da umrem?
Đorđe će biti pušten! Rekao sam pušten zato što Đorđe mora da zasluži svoju slobodu; niko ne može osloboditi čoveka pre nego što on bude izvojevao tu slobodu u sebi. (Zadaća: saživeti se sa svojom slobodom, ali učiniti da se i drugi na nju adaptiraju.) Njegova „sloboda” sada ima vrednosti samo za njegovu majku.
Skicirao novelu - roman: biografija odgajivača cveća u kućici raka pustinjaka. Tebaida naspram Aleksandra ; opsesija nevinosti (Pilatske) hara tek ispod kore ravnodušnih refleksija o bilju. U stvari radi se o pokušaju da se ono što će u „Simfoniji Eroici“ biti razvijeno u samu ideju autarkije, ovde opiše kao visceralno neraspoloženje. Adam i Jedan Odgajivač Cveća su međusobni produžeci: preobražaj neraspoloženja u ideju i obrnuto.
Ali dnevnik ovog poslednjeg ne gradi nevinost u onom pseudoobjektivnom smislu u kome će je iz sopstvene griže pokušati da sačini jedan Arkadije Stihijevič. (U ostalom čini mi se da je čitava moja umetnička delatnost dosada, ako se konsultuju heroji koje sam zamislio, kontrapunktalno variranje teme nevinosti kao spoljašnjeg svedočanstva o našim sukobima sa sudbinom.)
Račija kućica. Mora postojati kod njega onaj spoljašnji, otvrdli, okoštali sloj koji se rasprostro između njega i sveta. Međutim nema mesta pretpostavci da se on formirao mehaničkim trenjem sveta i čoveka, kao što pete bosih postaju kožaste; on se izlučio u odbranu od sveta iz sveta u njemu. Jedan je izgled sveta postao imun prema drugom izgledu tog istog sveta.
Bojim se da je pogrešno oduzimati nam kosmičnost, bojim se da svojim umanjivanjem za večnost, zaista ne zaslužujemo konačnost od koje se Adamski plašimo. Sklanjajući se od sveta mi propuštamo večnost kroz raširene prste. Za mene biti ozbiljno mrtav znači zamrti; zaustaviti svet u sebi. Odreći ga se.
Bilje. Preporuku da obrađujem svoj vrt, ja shvatam tako da se upućujem na obrađivanje sveta. Samo retroaktivno dubina do koje sam prokopao među spoljašnjost, može dubiti moju unutrašnjost. To Jedan Odgajivač Cveća shvata tek kasno, tačnije on tek na kraju dnevnika prevodi (brutalno i neočekivano) svoju delatnost iz sveta biljnih simbola u svet ljudskih stvarnosti - čime uopšte ne odričem da simbol nije ništa drugo nego stepen ostvarivanja te stvarnosti. Dalje: jedva da se može govoriti o tihom samorazvijanju simbola; gotovo uvek simbol sledi simbole u jednom mutacionom grču.
Brdo. Nekakav rat ili nešto isto tako nerazumljivo događa se ispod Brda među gradskim zidovima; ali da se nešto uopšte događa osim u svetu bilja, samo je pretpostavka.
Za njega je svet pretpostavka, doduše neprijatna, ako o njoj misli; ali mahom on ne misli o svetu. Brdo (sa njim) i Grad - Svet (bez njega) odvijaju se naporedo bez izgleda da se igde ukrste. A kad do ukrštanja ipak dođe, ne može se izbeći da ono bude pomalo teatrano kao upoznavanje dva čoveka što su, strani jedan drugom, godinama živeli u istoj Kući.
Jedan Odgajivač Cveća je odista teatralno ubio Hristijena Jenša, pošto je najpre uništio svoj vrt. Uostalom vrt je mogao slobodno ostati netaknut: ubivši on ga je već uništio. Ja uništenje shvatam kao vrlo visok stepen stvaranja i ne prebacujem mu što je počupao svoje, sa toliko truda uzgajane biljke, jer ko može znati kakva će vegetacija slobodno nići na zemlji sa koje smo se uklonili.
Svrha dnevnika. Hoću da utuvim potrebu za celinom. Ja ne objašnjavam sebe, ja se ne komentarišem kao Gide. Dnevnik nije kontrapunkt između ovog dana i one refleksije nego sam taj dan i sama ta refleksija. Hoću da dnevnik bude isto toliko autentičan koliko i opstanak, dakle da ga živim, a ne pišem. Moj život, moja dela i moj Dnevnik nisu tri suda pomoću kojih (prepisujući načitko impresije) presipam u različite modele jedan isti sadržaj.
Dnevnik nije komentar romana niti roman komentar života, niti život komentar dnevnika kao što to obično biva. On je zabeleženo trajanje (te na taj način i obrazuje celinu sa životom koji traje i umetnošću koja ga uništava. Jer ako ima nečeg što je protivživotno, što je obavezno smrti za svoj opstanak, što je odlučnije u službi i na strani smrti, onda je to umetnost.)
Kada bi se to moglo reći, ja bih rekao ja dnevnikujem u istom smislu u kome kažem: ja živim. I još nešto: svet spada i sačinjava bitan deo moje celine. Samo tako može se osetiti božanska nadmoć nad izvesnim konačnostima koje nas zaustavljaju usred kakvog ushićenja. Saživljavanje je onda neka vrsta preventivne droge. Da li nešto jeste toliko je malo važno u poređenju sa tim da uopšte jeste da „stvar po sebi” nema drugog značenja osim akademskog.
Po instinktu bi trebalo da se u mnoštvu izgleda raspinje jedan večit (istinit) model, kao što se u svim stolicama ovog sveta može nazreti jedinstveni nacrt: ali da li ja sedim na tom večitom i istinitom nacrtu ili na stolici? Celina, celina to je ono što me uzbuđuje. Ako Dnevnik ne služi njoj nego fragmentarnom raspoloženju (premda i ono nije ništa drugo nego momenat te celine koja se obrazuje) onda je taj Dnevnik puka obmana nalik na iluziju pokreta koju imamo na ekranu.
No comments:
Post a Comment