ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak, 1. novembar 1956.
U ovom mesecu treba da dobijem građanska prava; pitam se čemu? Nisam opažao da su mi nedostajala.
Ja sam osuđen na sebe; zar je potrebno da mi ljudi izriču kaznu i zar bi se mogla formulisati kazna koja bi bila strašnija od te?
Ponovo sa ( ). Ja kažem ponovo, jer neću da se gnjavim razmišljanjem: ali u međuvremenu se ona promenila baš kao što sam se promenio i ja. Žena koju sada volim samo se služi likom žene koju sam voleo.
(...) obrade, trunje i iverje samoizdeljavanja. Ona se ne spoznaje ni iznutra, bacivši pogled u sebe, mi vidimo samo jednu predstavu o sebi koja sadrži homogeno i nenarušivo: ostajem isti. Samo na drugi način. Ako sam do juče ljubio, a danas postao ravnodušan to bi, prema našoj predstavi o sebi, bila samo dva načina na koja mogu i na koja odista i postojim: kao onaj koji ljubi i onaj (taj isti) koji više ne ljubi.
Promena mi se dakle čini kao jedno pomeranje lika ili žiže postojanja sa jedne na drugu moju površinu. Iskorišćavam sad ovaj sad onaj svoj delić te se na taj način samoosvetljavam. Samo se izlažem redom, ali uvek već definitivan: epigeneza .
Promena je tako, prema toj predstavi moje neprekidnosti, samo naglašavanje: promena reda reči u rečenici mog obelodanjenja.
Meni se čini da ovaj dan nije doneo neku bitnu promenu: ne osećam nikakav raskorak između njega i njegove ječerašnjice, a ne obećava nešto osobito ni za sutra. U pogledu mene on je indiferentan i mogao bi i da ne bude.
Pitam se da li je efikasan način koga primenjuje Roquentin da ustanovi opseg i suštinu svoje promene, upotrebljavajući pri tom obične stvari: stolicu, mastionicu, muvu ili izmet. Kao da bi se ove naše mutacije reflektovale u promeni (mutaciji) samih predmeta: opseg promene predmeta u dlaku odmerava moju. Ja se pomeram u sebi i otuda predmeti danomice menjaju svoj, inače ustaljen, izgled. Ja zaista osećam izvesno uzbuđenje piljeći u mrtve stvari, naročito kada te stvari trpe promenu.
Psihički metabolizam: to je neka vrsta izmene tvari u mom obimu. Duša je u odnosu na svet jedan prezasićen rastvor, te u njenoj tečnosti, prožetoj molekulima sveta, plivaju njegovi grumeni u potpunoj nemogućnosti da se rastvore. Za nju ostaju ti grumeni nešto što van nje (iako u njoj: u njoj nerastvoreni, nekonsumirani) postoji kao hermetički zatvorena pojava.
Dolazio D. Z.
Samo kad bih svoju ravnodušnost mogao ravnodušno da podnesem!
No comments:
Post a Comment