ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
11. mart 1956. (nastavak)
Danas sam pronašao zemlju. Svakog dana izvojujem po neku stvar iz svoje zakopčane okoline; iščupam je iz tmine kojom je obrasla kao divljom kosom iskona; prepoznam je između svjih njenih prokleto pomodnih i krivotvorenih izgleda, košuljica njenih presvlačenja, što ispreturane leže mi u pamćenju kao u nekoj pozorišnoj garderobi; a onda, pustim je opet na slobodu, među majušnu zajednicu stvari koje sam pronašao juče.
Ipak, sasvim izvesno ne mogu opisati šta se događa između mene i stvari, u tim svakonoćnim časovima, koje ispunjavaju moje dane pustolovinom uzbudljivošću, gorljivijom od one, što je opčinila velikog Admirala pred krajolikom Kube: da li ih odista to ja pronalazim, u mene pomerenom svetu, što liči na sve tiši i umorniji krug valova oko hitnutog oblutka ( te je zaustavljen samo mojom nepropustljivošću) ili me one otkrivaju u sopstvenom svetu kao nametljivu svesnost što poput nesnosnog parazita izaziva na njihovoj skočanjenoj koži svrab svojim bavljenjem i upotrebom?
Jer možda je to ovako: stvari nas izvlače iz krtičnjaka duha na jarkost svoje kraljeveske ravnodušnosti, nas nomadske krtice, što ih bolimo kanalizacijama i jamama, nas gljive, odrasle na golemom organizmu stvari kao crni prišt, nesnosan njihovoj dovršenosti i nelojalan prema njihovom cepidlačkom režimu?
Tako sam pronašao zemlju danas posle podne. Moram odmah reći da je nisam namerno tražio. Nije mi nedostajala i nije mi nimalo bilo stalo do zemlje; doduše nazirao sam je tabanima, u produženju svojih koraka.
Pronašao sam je na jednom ozbiljnom mestu. Bilo je kasno posle podne i sve je na njemu izgledalo sasvim zakasnelo kao na peronu sa koga sa koga se davno otisnuo poslednji voz, kasno je izgledalo drveće sa svojim modrim nadimanjima u sumrak; kasno, treperenje smrznute prašine u tesnacima otvrdlog bilja; kasne, užurbanosti šumova pokrivenih šibom i leskom i sunčanje svetlosti na toj ledenoj plaži izgledalo je vrlo zadocnelo.
Uvek postoji jedno, između svih izabrano mesto, u dnu nekog napuklog zida, ispod neke novogradnje, uz bučne stubove mosta, trščani zagrljaj, u nekoj vetrovitoj pustinji, na kome sve stvari izgledaju nepopravivo zakasnele, te nam se uvek čini sa njihove zaduvanosti: zajapurenosti grmova u suton, izmučenosti kamenja u suton i iscrpenosti sjaja u suton, da su stigle tik ispred nas, da se cepteći od napora, postave uspravno u inače mrtvom i praznom krugu nedešavanja.
Takođe postoji uvek jedno vreme vedrine, oštro u svom razvedravanju, kada se lišće uspravlja na drvenim zglobovima i kora zadavljuje mekana stabla i zemlja teče pored ustajalih tokova, jedan sekund apsolutne vedrine stvari u daljini, kao da je na pejzaž straha pala spasonosna misao. To leto stvari ne biva izgrejano iz nas; ono dolazi iz čulne tišine sočnih pluća nekog šuma, skoka, bube u klopci lampe ili neke satrule klupe.
(Tu je i neko u crnom mantilu i kaljačama; mora da pripada vojsci preduzimljivih laboranata zemlje. Čovek dolazi nenadno kao nepristojna reć izgovorena u jednom nevinom jutru, zatim odlazi podižući trup van domašaja stvari.)
Bilo bi pretenciozno, kao što rekoh, držati da se godišnja doba menjaju u nama, i da tako malena podneblja bivaju onda obešena iznad stvari. Dešava se obrnuto: stvari se u sebi razvedravaju i oblače, pupe u svom proleću, vedre se u svom letu i opadaju u svojoj jeseni, i ovaj ciklus izmiče onoj konsekutivnosti koja prožima naša leta i jeseni.
Čovek se iznad grada ujutru oseća kao pred cvetom koji je uginuo noćas, te za svu zadocnelu uzrujanost, koja podseća na grimasu mrtvaca, kad ga ospe visoko obešena lampa grimiznim mrljama, ima da zablagodari dnevnom sjaju; groblje je jedino mesto koje živi i kad je sve unaokolo definitivno pomrlo.
Doduše ta je živost neugodna, jer ne ponavlja ništa od one živosti koja nas zapahne iz kakve čekaonice, trga ili stanice, ali je uprkos toga tu oko zabrinutog šetača, kao živost koja je samo napola njegova, a drugom polovinom izgubljena u bučnom žagoru budućnosti. Jer više nego prošlosti, zemlja je puna nestrpljive budućnosti i to čini da je otkrivamo na mahove kao da je položena na samo dno neizvesnosti.
To je nedvosmisleno: ova zemlja imitira nas, samo u nečovečnim razmerama i silno preuveličane mirnoće smrti. Zemlja je alegorija koja je u oponašanju izgubila smisao u zamenu za prvog mrtvaca koji je u nju spušten. Sada podseća ona na žrtvu, predmet kaznene invazije, koja sve dublje prodire u njenu nezavisnost, naoružana nesvesnošću, snabdevena dovoljnom rezervom mrtvila, dovoljnim prelivom ravnodušnosti, disciplinovana i neustrašiva u svom nastojanju da se umeša u zemlju.
Mi obično držimo da je to lična stvar taj pohod mrtvaca, jedan rat po kome koračamo neutralni pre nego što budemo i sami mobilisani. A kad to budemo onda to više nismo mi, nego jedna sporednost koja u agoniji spada sa bića kao rđavo skrojeno odelo.
Spustiš li lampu uz sam obraz lešine, izraz njen postaje okrutan takoreći ciničan, podigneš li je, upivši vlastitu ironiju kao upijačem, postaje on nenadano svetiteljski tolerantan; na svetlosti mrtvaci su preuski, suvi kao kost i zauzimaju malo prostora svojom zategnušću koja podseća na violinsku žicu; ugasimo li svetlost (jer ona ih spreže u svoje gvozdene konce kao hitine buba u paučini)
mrtvaci se goje, rastu, šire kroz mrak i množe kao glodavci; podižu svoje naseobine ispod krovova kakve stolice u pećinama fioka, kutija i sanduka, zidaju letnjikovce u sakcijama za cveće i plivajući po lavabou ili po basenu kakve zaboravljene i neispijene čaše, sunčaju se na njegovim emaljiranim obalama, i ništa ih ne može urazumiti, skloniti na nepomičnost, nagovoriti da se pokore; ništa osim svetlosti.
Treba objasniti zašto naterujemo svoje mrtvace u smeh, a stežemo im gubice svilenim krpama da se ne kikoću; dalje, treba protumačiti zašto se sa lakomošću i nekom vrstom idealne pohote, igramo sa svojim mrtvacima pre nego što nam umaknu, dostojanstveni ali sa krutošću koju je zapara počela da kravi? Zašto ih gurkamo, obrćemo, premećemo, nameštamo, premeštamo, vučemo, stiskamo, razmeštamo, prevrćemo, uvrćemo, toliko ih dugo i nepristojno lascivno zavlačimo po ćoškovima pre nego što ih udenemo u zemlju (imajući pri tome na umu neki nestvarni goblen) poput nekog voštanog konca, koji se kasnije kida, te ga ta ista zemlja od vremena do vremena izbacuje kao truplo što izbacuje hirurški vez?
Majanje živih oko mrtvih ne može imati druge svrhe osim lopovske, naime da se iz njih istisne neko izdajničko obaveštenje, koje bi se pojavilo u kutu oka ili usne. (Trebalo bi da vremenom mrtvac izgleda sve mrtvije; u stvari već nekoliko sati posle izdisanja, on se razgaljuje - kao da se akomodira na smrt - te njegovu novu posmrtničku živost možemo slediti sve dotle dok ne počne uzimati čudne oblike svoje budućnosti.) Uvek iznova očekujemo da nam krišom saopšte neku posthumnu istinu.
Čovek se spušta u tuđu zemlju, sve dok, iz sopstvene smrti ne proizvede svoju zemlju, a onda ostaje u njoj kao voda koja se kupa u svom tečenju. Zemlja je bure u kome se bućka život.
Zato stara groblja deluju tako sigurno i bezbedno tako velikodušno i rođački, što u njima nema zemlje koja bi bila nezavisna od nas, hladna prema nama, zemlje bez nas koja bi smela da ostane nečovečno istinita kao bol u svanuće i rasturena oko naše sopstvene zagrejanosti.
Danas, na dan otkrivanja prave zemlje (jer postoji i ona lažna, što će reći nečovečna) utvrdio sam, i to je bilo najvažnije u mom otkriću, da zemlja koja nije grobnica, nije nikakva zemlja: to je neka grešna, infernalna laž koja nam se pripila uz cipele, ali ne prava zemlja, prostodušna i mirna kao i sama smrt.
Doduše ovo razlikovanje je samo početak. Ono liči na razlikovanje između života i smrti, koje pripada ovom prvom i koje je baš zato sumnjivo što ga doznaje kao idealnu protivnost, kao nešto izvan postavljeno sebi, umesto da ga izvodi iz njegove identičnosti. U neku ruku to i nije velika tajna. Ja imam jednu predstavu o zemlju koja mi ništa ne koristi: jer mene ne može da se tiče njena elementarnost, na mene ne deluje njena nezavisnost (jer nezavisnosti stoje jedna pored druge) ja nisam impresioniran njenom naivnom fizikom.
Ali postoji i jedna druga predstava zemlje, koja liči na onu što je ima neimar prema novogradnji: saučesnička, božanska, graditeljska. Nije li svejedno ima li mene u strmoglavosti neke stene, u ravnosti neke visoravni, u brujanju toplih šuma? Držim da nije.
Pronaći moju zemlju, to je zadaća; izvojevati svoju zemlju, pored drugih stvari koje čekaju da budu obelodanjene, u crnoj perspektivi refleksije kao jedan nov svemir verovatnosti koji žudi za početkom, preobratiti se upornim prisvajanjem sazvežđa, blata, trave i hridina, asimilacijom stvari, a ne njihovim saznavanjem, ispijanjem stvari, a ne njihovim gledanjem, umiranjem stvari nazad, u jeseni koja zri ispod zamrznute opne mrtvila - to daje nadu da ´cemo osvojiti njihovu naklonost, a ona će biti potrebna svakom od nas, kad dođe vreme stvari i izgledi se poput cveća rasklope, da izvrše svoja iskonska predodređenja.
Čitao Hegelovu Wissenschaft der Logik ; led zagreva, a zatim postoji neka vrsta poetičnosti u refleksiji koja se otresla floskula (svaka filosofija svojim novim položajem prema svetu, pravi sebi jednu novu i samo sebi svojstvenu jezičnu izvesnost koja nije drugo do izraz njenog položaja; po sebi reči su dvo-, tro- i višeizvesne, ali svaka filosofija uzima samo jednu od tih izvesnosti).
Onda: pisao komentare za „Simfoniju Eroicu“; Juda iz Kariota; čoveku se čini da je preko njega u neposrednom doticaju sa sudbinom. Poteškoća savremene kulture je besumnje iskariotska te se svet tako prikazuje kao visoko rascvetao Genzamanski vrt u kome ne možeš ne dati poljubac niti mu izmaći, jer kao što ti nosiš na usnama poljubac, postoji u nekom kutu vrta obraza na koji ćeš ga utisnuti. Između tvojih usana i tog strpljivog obraza nema ništa što bi se ticalo vaše teme.
No comments:
Post a Comment