ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 2. decembar 1956.
Buđenje. Postojim ja; postoje naravno i neke druge stvari pored mene, oči u oči samnom, koje nemam ozbiljnih razloga da poreknem: moja soba u kojoj su po drevnom običaju zajedno sahranjene moje stvari, kroz kamenu tišinu probijene vrištave ulice i trgovi koji se obrću kao čigre; ljudi iza stvari kao zgrudvane senke; postoji i neko vetrovito vreme u meni koje ne mogu da podrazumevam kad kažem da postojim ja. Ali bilo bi dobro kada bi sve te stvari bile puka pretpostavka, pa čak i moje sopstveno postojanje da bude samo pretpostavljeno. Ja se pretpostavljam = zamena za površan termin: ja postojim.
Kad bi nebo bilo jedno ogledalo, zvezde bi onda u orijaškoj kosmičkoj lobanji bile samo nebrojeni likovi zemlje.
U polusnu izvesne stvari postoje samo na čas pa se izgube (verovatno se vraćajući u svoj mimosvet) i nikad ih više ne vidimo; druge se zadržavaju. Ostaju stvari našeg sveta, ostaju stvari našeg pretpostavljanja: glomazni predmeti koji ničemu ne služe i koji se mogu opipati prstima; oni koji su nalik na filigran, promenljivi, nestalni kao naš lik u valovima, predmeti našeg snoviđenja iščezavaju. U polusnu se razlučuju svetovi; i postojanja se stiču u svoje tokove kao seobe riba u doba mrešćenja.
Jutros je opet postala moja stolica. Pre nego što je postala, na njenom mestu umirao je obris nečega što ne mogu da opišem, ali što je jedva časak uspelo da se održi u mom tvrdom svetu: zatim je to nestalo kao kaplja kiše na zemlji i postala je ponovo moja stolica.
Buđenje je neka vrsta rekreiranja: stvaram svet iz ničeg; uništavam jedan drugi takođe. U polusnu, međutim, oba sveta se prožimaju, traju na istom mestu kao senke mnogobrojnih predmeta koje se poklapaju. I što je najčudnije: Ja postojim u svim tim svetovima u isto vreme služeći se samo jednim telom.
Pišem farsu: „Ponoćni Ekspres“. Egzekutor; porota; Žrtva. Prenoseći najmanji deo odgovornosti na druge mi se lišavamo svojih opstanaka.
Od regeneracije čovek nema nikakve koristi, jer ono što se stvarno restaurira sećanjem nisam uopšte ja, nego izvesne od njegovih spoljašnjih okolnosti: vanmeni uslovi mog opstanka.
Ja sam ukinut u svom sećanju za račun čiste materije. Ja nisam u svojoj memoriji. Memorija zaista nije daždevnjakov rep; ona je tek izgovor, izgovori su jedino što čovek svim srcem i ozbiljno traži u životu. Prošlost i budućnost takođe su samo izgovori, jer jučerašnjica služi kao izgovor za sadašnjost, a ono što će se dogoditi sutra lišava našu dnevnost svake odgovornosti. Međutim, ono što nama treba to je jedna partenogenetička sadašnjost.
Ona. Moja se ljubav može odnositi na ma koji drugi predmet sveta, kao što se odnosi na nju, i tada ta ljubav pripada samo meni: niko pa ni ona ne može postići da mi je oduzme. Večeras se u pećini sleđenog neba događaju čudesne promene: zvezde se razmnožavaju kao narod fluorescentnih mikroba.
Đorđe pisao. Ekstirpacija osam godina života = kokošiji hod duše. Javlja da čim dobije dokumenta dolazi u Beograd. U poslednje vreme često mislim na njega (u stvari mislim na svoje ponavljanje u Đorđu). Činjenica je da smo svi mi manje ili više rđavo podneli svoju slobodu i da smo je ispustili iz šaka pre nego što smo je stvarno osetili.
Zloupotreba slobode to je izručenje naše slobode: ekstradikcija slobode.
Ako je sloboda koja nam je data (ja takvu delim od uzete) obična farsa, onda je mi pogrešno igramo: shvatajući je ozbiljno mi slobodi oduzimamo čar igrarije, a da joj ništa nismo dali u zamenu.
Gide i Juda. Prokleti verolomni starac: tek pomislim da sam ga zgrabio, kad se on nekom protivrečnom ćudi izmigolji. Čitati Gidea isto je što i hvatati ribe golim rukama. Naterati mog Judu da se povinuje mitu isto je što i primorati vetar da stoji. Ponavljanje mita, dakle Judino samoubistvo, nije nikakva alternativa: potrebno je da se Juda gnuša svoje misterije, da se kloni vlastite sudbine. Samo tako može trajati.To znači da se menja da bi na kraju svoju smrt zasnovao na samom sebi, a ne na legendi.
Umesto da se obesi u Genzamanskom vrtu Judu će Isus umlatiti maljem u njegovoj sobi pošto bude vaskrsao.
Gideovo iskustvo u prevrtljivosti (koja ipak zadržava izvesnu zajedničku okosnicu) ne može biti na odmet Judi u „Simfoniji Eroici“, naročito u neraspoloženjima u kojima Juda nastoji da prema sebi preobrati mit, a da time ne poremeti njegovu ideju. Zašto uostalom da zajedno sa Judom ne propadne spasenje čovečanstva?
Opat je Eger u Epikurovom vrtu imao pravo kad je u Judi nazreo apsurd: Juda je morao da izda Hrista inače ovaj ne bi bio raspet; Hristos koji nije raspet ne može vaskrsnuti; a vaskrsenje je (kao smrtno iskustvo) neophodno da bi se proročanstvo ispunilo i greh ljudskog roda bio iskupljen.
Treba početi od pitanja: Kako bi se ponašao Juda iz Cariota, da je spoznao svoju neminovnost, da je znao da je njegov greh predodređen kao jedno od oruđa za spasenje čovečanstva?
Judina nevinost. Po Mateju Juda se obesio usled griže što je izdao Hrista. On, se dakle osećao krivim za smrt učitelja. Zar on nije znao da Isus mora najpre umreti da bi vaskrsao?
Tema: Judina tema je čist apsurd.
Danas je sve bestidno, pusto, ulicom u kojoj inače vlada vašarska živost, samo svetla senka.
Što se tiče sidovskog kompleksa može biti da je on samo puki izgovor: jedna drama igra se ispod kore druge drame, istim sredstvima, pomoću istih (naoko naravno) osećanja, istim rečima koje, međutim, imaju jedan smisao na površini, a drugi duboko ispod kore: jedna reč može značiti život u prvoj drami, a smrt u drugoj, a da se pritom ravnoteža ne poremeti.
(U stvari, ona se remeti jedino onda kad se drame pomešaju, kad konflikt jedne, kao pogrešno hitnuto koplje razdere telo druge: tada se događa da kroz njen tekst viri ponegde neka neobjašnjiva, strana, prosto groteksna reč kao vršak koplja.)
Počinjem da shvatam da je potreba za celinom neodoljivo prožela moj život; juče sam je osetio na bulevaru: bulevar se produžavao u meni kao pust kameni obris, zidovi su me oblagali, iznutra mi je nicao bokor svetlosti, sivo šiblje sjaja koje se razlistavalo na nebu, čuo sam svoje korake, oprezne, lukave korake svog tela, koje je odmicalo ljuljajući se u kukovima, čuo sam kako se saživljavam sa zvukom svojih koraka, koji je zvučao na pola puta između mojih peta i pločnika (ne znam zašto u tom času videh gramofonsku ploču po kojoj je zaošinut oštar vrh iglice); video sam sebe i ulicu na istom mestu. Mislio sam: ulica i ja smo jedno makar šta ko kazao.
No comments:
Post a Comment