ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Sreda, 5. decembar 1956.
Iskušena smrt. Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi agoniji, jer život nije drugo do neka vrsta toplog, veštački zagrejanog pasaža između dve hladne i mrtve ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom potencijalnom iskustvu leži razlog strahu od nebivanja); vraćamo se svojoj smrti kojoj smo odani. Život tako nije drugo do gnojav infiltrat u čistim plućima nepostojanja.
Prozor. Naravno čovek ne može dobiti svaku ženu koja prođe ispod njegovog prozora, iako bi teorijski ono što opažam trebalo na izvestan način da pripada meni i da me oblikuje: kako me stvara žena koja šeta ispod mog prozora?
Buni me - otkuda taj kučkin prozor u mojoj sobi; želim da utvrdim kako poslužiti svom prozoru, prozrevši šta on zapravo očekuje od mene.
Bol. Ako bi mi iščupali ruku ne bih bio umanjen ni za dlaku: ne bi to bio ja, koji bih osećao bol neposredno kao što osećam sebe, iako bih se ponašao kao da je to ozbiljno moj bol: urlao bih i batrgao se.
Šta je od mene u mojoj ravnodušnoj ruci? Da sam ja nešto van svog tela dokaz je dvostrukost i simultanost mog samoosećanja: sećam se svog tela nezavisno od sebe. Možda bi se moglo reći, da ja upotrebljavam svoje telo kao oruđe.
Ponekad ga se plašim, jer se tako malo poznajemo.
Istorija i narod. Najbolje je onom narodu koji nema svoju istoriju, kao što je najbolja ona istorija koja nije imala svoj narod.
No comments:
Post a Comment