Dnevnik Borislava Pekića 5. novembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 5. novembar 1956. 

Nagao udar vetra i stub dima se peni iz titanske cigarete s one strane reke, sirena šlepa pod kišom što u uskim i sočnim stabljikama raste iz neba, zlobnoizazivački elan bujice koja mi prska pustolovne slike u oči, sve to može da od lojalnog čoveka sa provincijskim navikama (navikama u papučama) stvori gusara. Ima li preobražaja koji bi bio plemenitiji.

O ljubavi. Ljubav je onaj savršen oblik taštine koji ume da je pobedi da bi joj iskusnije služio. Zato treba biti jednostavan kao Apollinaireov cvrčak i mokriti, mokriti, mokriti.

 - Sećaš li se Poncije tog čoveka?
  - Isusa? Isusa Nazarećanina? Ne, ne sećam se!
(Prokurator Judeje A. France )

Danas razgovarao sa V. R. Potpuno je zaokupljen svojim potkrovljem. U njemu se lagano restaurira posednik koji je pod navalom raznih eksproprijacija i nacionalizacija bio primoran da privremeno uzmakne: čini mi se da se prosto biološki regeneriše. Zanimljivo. Odveo me je gore i pokazao gordo svoj budući stan. Doduše to što sam video za sada nije ličilo na stan, nego na razvaljen tavan. Možda će od toga ipak nešto ispasti na kraju. Njegovo zalaganje je naravno upravo zarazno.

 Zašto ja i ( ) ne bi pokušali nešto slično? U

Aricijskoj šumi beše hrast posvećen Dijani, boginji lova. Na hrastu je rasla imela. Naoružan mačem jedan sveštenik čuvaše boginjinih hram. Ali ko god bi prošao, bolji ili gori od njega, mogao ga je ubiti i postati sveštenik Svetog Drveta.


Ono što čoveku najpre pada u oči kad pogleda XX vek, jesu ustanove iz kojih izvire i u koje otiče: Tamnice, Bolnice, Ludnice i Čajdžinice. Prve zadovoljavaju njegovu strast za istinom, druge, njegovu strast za životom, treće, njegovu strast za mirom, četvrte, njegovu strast za srećom.

Kakva zbrka! Najpre mišljah da sam srećan kad drhtim. Onda sam uvideo da drhtim i kada me obuzme bes i kada se bojim!