ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 7. decembar 1956.
Arkadije i neutralnost. Arkadije Stihijevič - dokaz da smrt ništa ne dokazuje: kakve koristi imamo od toga što umiremo, ako smo besmrtni u svojim posledicama. Najgore je to što naše posledice više nismo mi sami, nego naš besmrtni preostatak koji je izmakao Božijoj kazni i koji je postigao svoju slobodu. Smrt takođe nije ni neutralna.
Ona samo neutrališe; daleko od toga da naš opstanak čini nezavisnim od sveta, ona ga samo čini nezavisnim od sveta, ona ga samo definiše kao opstanak koji je nezavistan od nas. Takođe: neutralnost je puka varijacija teme nevinosti.
Stvari. Obratiti pažnju na stvari, uhvatiti ih na delu, prepasti ih. Obično se ne pridaje važnost ništavnim slobodama koje stvari pokadkad uzimaju. Ima već mesec dana od kako od kako mrtvi predmeti za mene prevazilaze samo pojam upotrebe. Čini se da oni mene upotrebljavaju, jednako kao i ja njih. Ali jedva se usuđujem da ih posmatram i uhodim.
Ima malo izgleda da se nešto može postići načinom gledanja koji je formiran u samo srži života: za njih kao da je potrebno neko oko koje bi bilo mrtvo na živ način, neka vrsta fotografskog aparata. Ali i taj aparat bi morao da ima neko novo svojstvo: to što se događa sa stvarima je živost koja se ne opaža spolja nego kao neko visceralno zrenje.
Zrenje stvari. Jaje ostaje isto na svojoj ljusci ali ipak zri.
Danas sam iznenada rekao Lj. da ćemo ići za Pariz, pošto se budemo venčali. Pre dva meseca bih smatrao ludim onog ko bi mi rekao da ću ja biti taj koji će pričati o Parizu sa oduševljenjem: u stvari ja se uopšte ne oduševljavam Parizom; mene oduševljava pomisao da budem sa njom.
Do danas popodne nisam hteo ni da čujem za taj grad: izgledao mi je nekako nestvaran i neozbiljan. Doduše ona već odavno nije insistirala, pa je još čudnije što sam, ničim izazvan počeo da govorim o njemu. Osim toga bio sam malko pripit: čini mi se da sam razvijao opet neku sidovsku scenu!
No comments:
Post a Comment