ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak, 7. mart 1956.
Ili možda između njihovog sadašnjeg stanja i onoga što se kao stanje u njima pretpostavlja, postoji tako ništavna, tako nesamerljva razlika, jedno neznatno odstojanje slično brzini s kojom jedno lice postaje od blagog svirepo i obratno? Možda stvari od iskona čekaju na tom rubu?
Možda one od iskona naprežu svoje udove na skok, na onaj gipki skok kojim će prevaliti milenijume ljudskog življenja da nama zagospodare? I tada će svaka stolica sedeti sa nama i svaka postelja na nama ležati, viljuške će pomoću nas jesti i čaše piti, drveće će nas ložiti da se ogreje u dugotrajnim zimama, i kamenje u nama imati svoje kuće?
Povodom onog slučaja sa stvarima, odlučio da vodim uredne beleške pod naslovom: Dnevnik o stvarima.
Nikakav napredak: stvari se čuvaju. Poteškoća je u tome što se izvesno ne radi o nekom mehaničkom pokretu koji bi se naknadno mogao ustanoviti, pa bi bilo dovoljno obeležiti njihov položaj kredom uveče i izmeriti ga ujutru, niti se radi o nekoj izmeni u izgledu koja bi se mogla pripisati nečem drugom, a ne mojoj upotrebi.
Postoji još i mogućnost da su njihovi preobražaji tako neznatni, da simultano izgrađuju kod mene naviku da ih ne zapažam. Jedna stvar koja se samo neznatno iako neprekidno menja, jedna stvar koja svoje promene događa sa najvećim oklevanjem, ne može biti uhvaćena na delu, bez sredstava koja bi odgovarala prirodi njihove sporosti.
Danas: skicirao opšti kompendijum politike; započeo kompozicionu shemu. „Eroice“ (Allegro con brio).
No comments:
Post a Comment