ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 8. decembar 1956.
Ništa.
Nedelja, 9. decembar 1956.
Sigurnost je dionizijska ; sumnja faustovska . Ponek izgleda da se duša (ili ono nama ispunjeno vreme sveta, koje se pod dušom podrazumeva) ponaša kao dramaturg: u stalnoj je brizi da se njen konflikt razvije do najapsurdnijih posledica, ma i ona sama skončala u njegovom izvođenju; duša i jeste jedan apsurdan konflikt koji uzima na sebe likove poznatih nedoumica.
Sumnja je higijenska kao karbol: dezinfikuje dušu.
Kuća od dečijih kockica. (Ideja za dramu.) Kako živopisno, čvrsto, kako skladno izgleda ta kuća od dečijih kockica; kako se samo poverljivo kocka naslanja na kocku, te čovek i ne vidi opeke od kuće koju zidaju. A onda izvučemo li samo jednu, samo jednu kockicu kuća se sa treskom ruši: potres struji kroz čitav sistem kockica i ruši ih.
Preostaje samo gomila ispreturanih drvenih figura koje ništa ne znače. Kuća je međutim ipak potencijalno u tom haosu: ona je tu kao ideja koja se bacila u svoju prvobitnu neuređenost, a bojim se u svoje prirodno stanje takođe. (Porodica Golovan.)
Triblionci . Ideja je sasvim zgodan izgovor za kukavičluk. To sam danas zaključio u razgovoru sa Z. D. Ideja je takođe i voda u kojoj možemo pilatski oprati ruke. Naravno svi su oni, pa i Z, ubeđeni da imaju pravo. Poteškoća, i to tragična, je u tome što bi oni savršeno jednako postupali i onda kad više ne bi u to bili ubeđeni.
Laž je jedan od načina da čovek opstane, ako se odnosi na druge; ali laž koju smo zadržali za svoju ličnu upotrebu, ima sve izglede da nas napravi budalama, ako ne pokazujemo da smo je svesni. Čini mi se da bi bio neodoljivo komičan gledalac koji bi bio nesvestan pozorišne iluzije.
Kako je Z. miran, kako samouveren, pribran i nekako definitivan, ali kako uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, uznemiren, nesiguran, kako rasejan i nedovršen. Neprobojan je kao nosorog: nikakvi razlozi ne mogu da ga pokolebaju, jer se njegov politički kodeks i ne zasniva na razlozima, pa nije podložan ni dokazivanju ni poricanju. Njegova se politika preobratila u religiozno stanje i više joj ništa ne može naškoditi.
Z. pripada Triblioncima . Triblionci su čudna sekta: puritanci rođeni iz sna o promiskuitetu, idolopoklonici vaspitavani u rušenju idola, tirani izleženi iz opakog jajeta slobode. Z. je Triblionac u drugoj generaciji; njegov otac bio je Triblionac pukim slučajem; Z. je zato što se nenadno pokazalo korisnim triblionisati. Svojstvo je Triblionca da bude nepogrešiv: zato Z. ne dozvoljava da bi neko drugi mogao biti u pravu.
Svojstvo je Triblionaca da zamišljaju da su do ovog ili onog uverenja došli razmišljanjem ili iskustvom: zato Z. ne misli niti dopušta da nešto iskusi. On je to učinio jednom za svagda kada se opredelio za Triblionce.
Triblionci iskreno veruju u svoju slobodu: zato valjda Z. smatra da ja treba da ćutim, a on da govori, zato veruje da je dovoljno biti slobodan, pa da bi čovek uvek bio u pravu.
Triblionci očekuju da se uzimaju ozbiljno: zato se Z. ljuti kad me uhvati da ga ne slušam. Ja onda kažem: „Slušao sam Tribliona. Zašto bih slušao tebe kad on bolje triblioniše!"
Z. me često posećuje. On predstavlja stalan izvor zabave za mene. Obično ga podstaknem nekim lukavstvom i puštam da triblioniše. Znam da je nehrišćanski ismejavati bližnjeg svoga. Ali jedan triblionac uopšte nije moj bližnji. Ponekad mi se čini da pripadamo dvema biološkim vrstama.
Jednom ću napisati knjigu o triblioncima.
No comments:
Post a Comment