ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 8. mart 1956.
Dva tumačenja pojave sinestezije: a) intercentralnim komunikacijama na osnovu shvatanja Centralnog nervnog sistema kao integralne celine; b) uslovnim refleksima. (Razraditi.)
Sreda, 9. mart 1956.
Dnevnik o stvarima. Danas mi je pala na um misao, da neke vidljive promene možda i neće biti. Promeniće se samo priroda stvari, ali njihov izgled ostati isti. Jedino tako mogu sebi da objasnim svoje neuspehe u konstatovanju promene, ako uzmem da promena nema. Biće to valjda nešto neprirodno novo u izgledu znanih stvari, kao neka reč koju otkrijemo iznenada, iako smo je toliko puta čuli i sami govorili.
Uvek ima jedna tišina, koja navešćuje događaje čijoj važnosti bezuslovno mora da prethodi potpuno uništenje sveta; ove su tišine obično iste i ćute u našoj krvi raširene kao mrtvo i bezglasno nebo polarne noći, bez obzira što smo inače okruženi žagorom. Tišina koju opisujem nije od te vrste; ona je izvan nas, razmaknuta u samim stvarima, te su u njenu nemuštost uhvaćene stvari kao gotove slike, ukočeni likovi jednog zaustavljenog filma, za sve vreme dok u nama larma krv. Takva čoveka (...)Danas skicirao jednu novelu romana, koji ne bi smeo da iznese više od 70 - 80 strana: neka vrsta steriliziranog intelekta u kućici raka pustinjaka pored okrutnog života okeana; analogo Tebaidi pored Aleksandra . U stvari radi se samo o pokušaju da se ono što će u „Eroici“ biti razvijeno u samu ideju autarkije (Adam) ovde pokaže kao prosto ljudsko neraspoloženje.
Ličnost cvećara, koji živi na samim granicama grada, što se penje uz brdo prema strelištu, je upravo ta račija kućica o kojoj govorim: ona je samo ljuska, u dobokom okeanu živosti istrošena ljudska generacija, koje su sobom nataložile samo dno života. Nekakav rat ili nešto isto tako nerazumljivo događa se u gradu, ali to ne dopire do „brda“; to ostaje kao pretpostavka među gradskim zidovima.
Zatim: silazak na tržnicu radi prodaje cveća. Najzad ona postojana i neumitna veza između ljubavi i smrti, to srodstvo po dubini iskonskog porekla koga čovek oseća u izvanredno retkim razvedravanjima svojih čula, tamo na nejasnom horizontu nebistvovanja! (Naravno da nema nikakve razlike da li se ta ljubav oseća prema ženi, štakoru ili psu, ona je u svim tim slučajevima bliska smrti, kao posiveo izgled samrtnika u zoru.)
Praktična mašta. Mašta ima funkciju jedne oblasti biranja; izgrađujući izvesne načine svoje sopstvene aktuelnosti, ona ih smesta iskušava pod stvarnim okolnostima nad kojima nema nikakvog uticaja, umesto da ih razmešta u okolnosti same sebe, tamo gde su one samo ponavljanje njene neumerenosti. Ne zadovoljavajući se uobraženim likovima svoje moći, ona postepeno i metodski izgrađuje njene realne, materijalne likove.
10. mart 1956.
Dnevnik o stvarima. Ni danas se nije desilo ništa značajno, samo što je osećaj o kome sam govorio postao dublji, kao da se neko dno u njemu samom otvorilo i udaljilo ga od mene; pitam se kako je moguće da toj izvesnosti osećaja ne prethodi neka izvesnost u životu stvari na koje motrim?
Odlučio sam se da budem lukav: noćas ću iznenada upaliti svetlost. Uhvatiću ih na delu. Pre toga ću, naravno, lampu okrenuti u pravcu stvari koju budem izabrao. Poteškoća je u tome što se nijedna od njih ne izdvaja, čini se čak da ovako postavljene oko mene samo dele jedan opšti zajednički organizam svih stvari, da je struja živosti koja ih uzbuđuje jedna u stolici, kao i u stolu, u lampi kao i u zidu.
Ima nešto izvanredno smešno u mom planu: ovako kako ga zamišljam on će predstavljati korišćenje jedne protiv svih drugih, u ovom slučaju lampe pritiv čitave sobe. Moram biti izvanredno oprezan.
Moram se praviti kao da sam uveren u njihovu mrtvu lojalnost, a onda iznenada iz zasede zgrabiti ih za šiju. Noćas će biti jedna velika noć.
No comments:
Post a Comment