Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Ponedeljak 29. oktobar 1956.
Naravno neću je udaviti. Otićićemo danas posle podne u bioskop. (To je dobra zamena za omču.) Ja sam svinja. Čitavo pre podne čekao sam ( ), slušajući imbecilne ljubavne legende jednog svog prijatelja. Želeo sam da dođe i da mi pruži priliku da se povučem neoštećen iz one jučerašnje gluposti.
A kada je ona došla i zatražila od mene ono što sam i sam svim srcem hteo, onda sam, naravno džentlmenski pristao (posle improvizovanog oklevanja). Umesto toga trebalo je reći: da ja idem, ne zato što joj ja trebam, nego zato što ona treba meni. (Papkasto preživanje sopstvene utrobe. Primedba: ali i papkari moraju živeti od nečega.)
Poginuo je Puškaš. Moja je majka plakala za njim. Bio je major AVH i debeloguzi idol NEP stadiona, ali je ipak poginuo. Trebalo bi da fudbaleri budu zaštićeni kao i javni spomenici.
Šepilov je izjavio da će se Sovjetske trupe, upotrebljene za „zaštitu Mađarskog naroda od inostrane agresije“ povući čim ustanici polože oružje. Šepilov je dijalektičar. Trupe upotrebljene za „zaštitu Mađarskog naroda“ zaista se povlače, ali na njihovo mesto dolaze druge. O njima uostalom i nije bilo reči.
Govoriti sa B . o „matematskoj slici sveta” naročito obzirom na intenciju J. I.-a da njegov dnevnik bude pokušaj da se borba za potpuni racionalizam sagleda iznutra. (Uostalom posle septembarskih ispita počinjem da se vrlo intenzivno bavim matematikom. Pre toga, ne verujem da ću dotaći temu o konfidentu.)
Jedno vrlo neprijatno saznanje: uprkos dnevniku koji je morao da bude ilustracija jednog čistog racionalizma, teme koje dominiraju psihičkim životom J. I. postaju sve izrazitije iracionalne.
Kakva divna šala - i opasna, najzad. Napraviću je pa ma šta se dogodilo. Na prvoj stranici „Dnevnik jednog konfidenta“ staviću posvetu Borislavu Kostiću (jedan od najpodlijih, najogavnijih, najsmrdljivijih i najmizernijih cinkera u N -škom kaznenom zavodu.)
Beleške o Njegovan-Turjaškima, između 25. marta 1941. i 18. aprila (potpisivanje kapitulacije) Leonid Njegovan zahvaćen valom demonstranata prisustvuje linču jedne ličnosti, za koju se pogrešno pretpostavljalo da je petokolonaš. Obavešten o puču na jednoj partiji pokera kod pukovnika Konstantina Georgija, ne učestvuje u njemu. Mobilisan 3. aprila, po prilici dva meseca nakon venčanja sa Marijom Turjaški, odlazi na vojnu dužnost u puk. Antonije Njegovan.
Filip Njegovan koji je 1939. po Zakonu o zaštiti države osuđen na 3 godine robije beži iz kazamata neposredno pre dolaska Nemaca. U maju ga hvataju i šalju u logor Buhenvald gde je kasnije poslat i Antonije Njegovan. Ulis Njegovan se ne odaziva na mobilizacioni poziv. 6. aprila u stanu I. K. gde je incident sa ocem koji posećuje svoju ljubaznicu pre odlaska u sedište armije. Ubistvo ili smrt pod ruševinama?
Svako zna koliko je teško sačuvati se od prošlosti. Samozaštita i jeste postupak kojim se branimo od najezde uspomena. Uostalom možda je to najnepogodniji način koga je izabrao duh da se brani od memorije! Možda u stvari treba ići poput Prousta u susret uspomenama. (Čisti doživljaji slede događaje i ne postoji nikakva simultanost između duha i materije u formi percepcije. Doživljaj je bitno zavisan od memorije. Ne sećati se znači prema tome ne živeti.)
Vreme se tako doživljuje kroz svest o iščezavanju. Iščezavanje se, paradoksalno, dokazuje prisustvom. Naravno puno življenje se onda protivi učestvovanju i svodi na papkarsko preživanje samog sebe. (Ljudi - preživari.)
Protivprimedba: ali i papkari moraju jesti da bi imali šta da preživljavaju.
Prva uspomena crveni pokrivač sa krinovima, arterski bunar, šarene ilustracije u ordinaciji doktora Y. u Bečkereku, hirurška stolica, vožnja fijakerom preko trga posle operacije krajnika, plava i prozračna ukrasna kugla, glatka kosa četvorogodišnje M. G. (Čuo sam da studira Istoriju umetnosti.)
Možda bi čovek intenzivno misleći i pri najboljoj mogućoj koncentraciji, postigao da sagleda u prošlost dublje nego što se to pretpostavlja. Ali stvarno se od te psihičke involucije nema nikakva korist. Tek izgovor.
Izgovori su ono što čovek najviše traži u životu. Prošlost kao i budućnost jedino su izgovori. Jučerašnjica služi kao izvinjenje za današnjicu, isto kao i budućnost. Razlozi su svuda oko današnjeg dana, iza i ispred jedino ne u njemu samome.
Nama treba jedna partenogenetična sadašnjica. Jedno oplođenje u sebi i od sebe. Partenogeneza vremena. Jeste, umesto kopulacije sa danima koji nas napadaju i prodiru u nas poput spermatozoida.
No comments:
Post a Comment