ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Četvrtak 13. decembar 1956.
Proces. Opstanak shvaćen i obavljan kao proces:
najpre protiv sveta; ili prepravka ili adaptacija na iluziju negde u međusvetu između menesveta i svetavanmene; svaki čovek ima neke prigovore na mesto u kome se pronašao.
Zatim protiv sudbine, kroz izvesnu korekturu mita i
protiv svog tekućeg opstanka, koji je samo epizoda mita i
protiv stvorova (tuđih opstanaka) kao sredstava za promenu mita, a za aktueliziranje jedne predstave slobode koja se kao Prometejska ideja suprotstavlja ideji Sudbine.
Ulica. Danas je sve bestidno pusto u ulici u kojoj inače vlada vašarska živost: samo svetla senka kao da tromo curi kroz kameni levak. I naravno gorki miris blata. Nije bilo nikakvog razloga da ostavim zagrejanu sobu i da izađem, ali sam ipak izašao unapred razočaran mrtvim likovima drveća, što su zbijeni rešetkasto propuštali suton, unapred smrknut nekom prezrelošću dana što se teglio po amfiteatralnim trgovima, kao po zidovima neke orijaške pljuvaonice od lima.
Ulice su padale nekud, pa se opet penjale prionjene uz zemlju. Grad se talasao kao na vetru. Šetao sam bulevarom. Rekao sam sebi da to činim zbog nesanice, ali je to bila laž: ođednom mi se učinilo vrlo strašnim to što nisam znao zašto šetam, umesto da sedim u svojoj fotelji. Kao da ova šetnja treba da oraspoloži neku moju izdvojenost, koja ima svoje ćudi.
Stvarno ja se nisam šetao, jer nisam nikako učestvovao, osim refleksima koje sam samo pozajmnjvao nogama, u tom krstarenju gradom; osećao sam uznemirenost, lupanje srca, neku usijanu plimu besa koji me je spopadao, ali nisam ni pomišljao da se vratim kući. Pratio sam bulevar na njegovom putu u neizvesnost, pratio sam ga sve dok se nije izgubio u drvoredima ispod brda. Onda sam se vratio.
Završio I čin „Ponoćnog Ekspresa“; ličnost mađioničara Artura Đovanolija iznenada i bez moje intervencije neki natprirodni karakter tako da će po svemu sudeći II čin izgledati kao neka od njegovih misterioznih predstava. Njegov monolog o svetu kao iluziji kanda ukazuje na tu iluzionističku atmosferu II čina. Na taj se način drama preobraća u farsu.
Nije problem u tome kako trajati, nego kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva traje kao uslov: kad kažem ja, mislim na to da uprkos svih promena što ih doživljujem ostajem uvek na neki način ja. Nije, dakle, ja što doživljuje promenu, jer bi tada ono postalo neja (svaka promena bi bila protivrečna samoj prirodi mog ja).
Doduše ja se menjam, ali pritom moje gnoseološko jedinstvo ostaje nepromenljivo, kao što nepromenljiv može ostati zvuk, pa da u raznim kombinacijama zvuči različito od samog sebe. Zato trajati ne znači drugo nego podrazumevati da se moje postojanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova, kao što se planetni sistem okreće uvek oko istog sunca.
A nadživeti?
To znači napustiti jedan uslov da bismo se u drugom nastavili: izaći iz jednog zvezdanog sistema i u drugom izabrati uslov za sebe. Bitna razlika između prostog trajanja i aktivnog nadživljavanja je u tome što smo trajući - objekt izvesnog uslova, a nadživljavajući se - njegov subjekt: ono što uslovljava. U svom vlastitom životu mi se ne nadživljavamo.
Trajemo samo. Potrebno je biti uslovom života van nas, jednog drugog životnog sistema, pa da bismo se u njemu nadživeli. (Primitivna i za opstanak nevažna kopija ovog je u produžetku vrste.)
Đorđe piše da teško nalazi reči kojima bismo mogli da se sporazumemo. Nastranu to što takvih reči koje bi jednako emanirale u nama uopšte i nema (kad dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima), nego i one reči za koje smo sigurni da mogu imati samo jedan, svima imanentan smisao, ako se dugo drže potopljene u naročitim duševnim raspoloženjima, dobijaju sasvim novu izvesnost i neupotrebljive su za sporazumevanje.
Kad svim ostalim nesporazumima dodamo još i one terminološke, proizilazi nepobitno da naše kontraverze više liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom, nego na neki logičan razgovor.
Naravno, čim sam došao i ja sam se brinuo da me što bolje shvate; kasnije sam uvideo da je savršeno svejedno koliko me shvataju i počeo samo da polažem na to da me ostave na miru.
Mojatrileta. Ušumi posiveo pljosnatimsenimapanjeva i šiljastimsenimašiblja što su nalikna sablje padalebešumno po iglastimglavicamadrvenihkopalja; zgnut grimiznimvalomlišća, zemljaneprašine, travuljine i smeđekoredrveća; opkoljen bratstvombilja kojese pohotnotrlo kaoda uvodnjikavimobrisimapustare izkojesepovlačila šuma diše pihtijastoplućevetra; poklopljennebom kao poklopcem od lima stajaosam - sećamsejasno - togmogleta i slegaoseitaložioipadao u nekom:
gorkomrazvedravanjučula, umomsopstvenomletu i sležućise tako kao prahsaobuće, obelodanjivaosesamsebi u brutalnomsaznanju srodstva sa tim šupljikavimpanjevima (kaokolutima sira) i sabljastimšibljem i sočnomtravom, savetrom kojijeduvao i nebomkojesezatvaraloiznadmene, usobi takođe pritešnjen nadgrobnimpločamanameštaja štoje kao ptičijakosturnica čamio upustinjisumračnogvremena; potkovan drvenimpodom kojije pucketao doksamišaotamoovamo
kroz svojeleto; i obručen zvezkavimalkamadima jabledamišica kakve igračicesaKrita, jakristalna saksija stegnuta tučanimobručima, idrvokorom, isobazidom, ičovekkožom, izemljanebom, irekaobalama, ipogledstrahom, krvvenama - stajaosam i toga sesećam - jednogdrugogleta i razvedravao se kaozoraispolinskenoći mrtvih predmeta znajućiitada sobusvoju kao predeosvojihobelodanjenja,
Nevadu ukojoj se probam i uulici kojaje treštala kaometalnilevak površnooblepljenzidovima; probijen prozorima što susvojebeonjače upravljali umuljkolovoza; odškrinut vratima na promaji stajao sam - sećamse - jednog trećegleta usvomrazvedravanju zatopljen kao sunceunebu i
tonuo sam ali more u koje sam potanjao
kao teg
bilo je more mojih opstanaka
i njegovo je dno bilo zaraslo u moje ostanke kao u kosu;
tonuo sam u prašumu svoje memorije.
Bio sam posuvraćen kao rukavica koja se nestrpljivo htela da svuče sa šake i tako
izvrnut naopako
na naličje svoje na naličje dana i u noći tog naličja ugledao sam te moje opstanke da mrtve, stinuti u vosku prošlosti i
ugledao puteve stranca tamo gde beh uveren da sam samo ja krstario nalit slobodom kao vinom.
Bio sam vrlo svečan dok sam ih pipao u jadnom pokušaju da se u njih uvučem kao uljez,
i svečano iznenađen kao da pipam sopstvenu lešinu jer
beše u tim tragovima još nešto od mene sada:
strah usred podneva od koga telo zakuca kao prenut sat.
Šuma je postojala; i soba; i ulica: i ta tri moja leta.
I mnogo je još od mene postojalo: izvor kome se nikad više neću vratiti kao što se reka ne vraća svom.
No comments:
Post a Comment