ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 14. decembar 1956.
Bio sa Lj. kod V. R. Potkrovlje koga je adaptirao već je dobilo izvesne oblike: stan će, međutim, dobiti svoj definitivni oblik tek kada se u njega useli R. Tada će i njegov život dobiti definitivan oblik. Reče mi da oseća neku neobjašnjivu uznemirenost i da bi najradije nekud otišao, pošto Poslovnica izgleda (zbog prisustva stranih umetnika) nije raspoložena da ga i dalje drži. Rekao sam mu da sada više nema kuda da ode.
Stan je neka vrsta nadgrobne ploče: čovek koji sebi zida stan mora da se oseća kao bolesnik koji sebi delje mrtvački kovčeg. Uprkos svemu V. je srećan: sa kakvim samo strahopoštovanjem, sa kakvim dečačkim ushićenjem je, kad smo odlazili, (on je pošao u školu) zaključao vrata za sobom.
Sporazumeli se da uskoro, možda već od nove godine počnemo sa radom na jednoj drami. Naravno V. neće nikad naučiti da piše drame, ali je neprocenjiv kao katalizator: njegov način sa kojim govori o stvarima je, izgleda vrlo važan ferment za moja sopstvena previranja. I to što je za mene bitno u našoj saradnji nije drama koju ćemo napisati, nego sve one pustolovne drame mišljenja koje ćemo pri tome doživeti.
Duh je tropski cvet kome je potrebno naročito podneblje, da bi opstao. Postoje ljudi čije prisustvo rascvetava duh, i oni koji ga sprže poput mraza. Sidovski kompleks. A šta ako je moja sidovska mora (sećam se jedne njene scene na „Kalemegdanskoj terasi“) samo gnusni izgovor. Umetnik nikad nije siguran živi li ili tek igra život.
Može biti da je on samo puki izgovor, jedna laž za ličnu, takoreći domaću upotrebu. Jedna se drama igra ispod scene druge drame, posredstvom istih (naoko) osećanja, istim rečima koje, međutim, ostvaruju dvostruka značenja u nadzemlju i prizemlju života. Obično se ona druga, sekundarna u smislu izraza, primarna kao istina, ona druga drama kao pogrešno hitnuto koplje, svojim konfliktom zarije u telo prve; tada se događa da kroz njen tekst viri ponegde neki stran, neobjašnjiv, gotovo groteskan smisao kao vršak otrovanog koplja.
Poreklo ubeđenja. Trebalo bi jednom za svagda, odbacujući dronjke pseudoideoloških razloga, utvrditi poreklo mog opredeljenja za Titire, a protiv Triblionaca.
Bojim se da je to poreklo slučajno; doduše negde je u mom životu zaostao zatvor u koga su me Triblionci strpali. Ali ja više nisam onaj koga su Triblionci osudili, pa ne mogu ni biti obavezan njegovim osvetoljubivim osećanjima. Ja ne mogu da mrzim u ime irelevantne ličnosti sa kojom sam u srodstvu kao i sa Adamom - otprilike!
Ja ne mogu da produžujem tuđa opredeljenja, niti da potvrđujem opstanke koji su u međuvremenu isčezli. Bilo bi apsurdno pokušati da se jednostavno nakalemim na svoj jučerašnji opstanak i da danas ili sutra dozrevam njegove plodove. Pa ipak ja sam Titir. Zašto?
Može biti da bih prestao da titirišem kad bih na vreme spoznao prave razloge svom antitriblionskom raspoloženju, ali ja se plašim da preduzmem ma kakvu reviziju koja bi mogla da me pokoleba. Strah od neutralnosti.
Doslednost. Kada bih se odrekao Titirisanja (koje, moram priznati, krepi baru mog života) i pridružio se Triblioncima, morao bih triblionisati; niko ne bi ni pomišljao da je moja promena autentična, te bi me svako optuživao za konformizam. Ja sam, dakle, osuđen na titirisanje, da slepo i bez mogućnosti priziva, sledim jedno svoje (čak ne ni svoje) bivše stanje kao samoga sebe. Dakle, ja nisam osuđen samo na sebe danas i sad, nego na sebe juče i na sebe sutra.
Kao vazdušna lađa vezan sam mnogobrojnim konopcima i čakljama za svoje opstanke: odričući se jednog, dolazim u opasnost da izgubim sve. (Jednako kao što se presecanjem jednog konopca, vazdušna lađa može otkinuti od zemlje uprkos ostalima.) Međutim apsurdno je iz jednog jedinog događaja - koji je povrh svega slučajan, ishod slučajnih okolnosti - izvlačiti svoju budućnost kao makaronu iz makarone.
Između. Kako kaže Kierkegaard : „Moje je stanovište naoružana neutralnost“. Dakako, ne postoji neutralnost koja bi mogla biti i neutralna i naoružana istovremeno; neutralnost koja dozvoljava samu pomisao da se angažuje, nije više neutralnost nego nedokazano, neupotrebljeno, neaktivno, neaktuelizirano opredeljenje.
Sinoć pročitao Ravnodušne Alberta Moravije . Dovršio knjigu samo iz inata: literarni bihevjorizam! Roman - slika; osim toga ni sama slika nije ispala bogzna kako: pre roman-crtež.
Iskušena smrt. Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi umiranju, jer život nije drugo do pasaž između dve mrtve ulice. Iz smrti ustajemo da bi se smrti vratili. Život je samo infiltrat u bezdnim plućima smrti. Zar se nismo iz jedne smrti rodili?
Rukavice. Doktrine su kao rukavice; što su više tesne, lepše izgledaju.
Bio u Salonu. Dobio na pokeru hiljadu dinara.
Čini mi se da dolazi D. Z. ...
No comments:
Post a Comment