ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 16. decembar 1956.
Udruženje jugoslovenskih književnika (valjda po profesionalnoj liniji) protestvuje protiv deportovanja u Rumuniju triblionskog mislioca i kritičara Georga Lukača; Udruženje jugoslovenskih književnika - ta organizovana savest jedne intelektualne elite - nije našla za potrebno da protestvuje zbog genocida nad čitavom jednom nacijom i njenom radničkom klasom (podvlačim radničkom, dakle po pretpostavci triblionskom klasom) kao da se sav kanibalski zločin ruskih „filantropa“ sastoji jedino u konfiniranju nekog tamo manje ili više anonimnog pisca triblionskih estetskih komentara! („Dokumenta“ broj ... )
Simptomatično nema potpisa M. D. , R. K. , V. P. , S. M. , nema potpisa najeminentnijih predstavnika naše poezije i proze!
Balet. Sinoć utvrdio da ga ne shvatam; utešno je međutim što sam ubeđen da ga ne shvata dobar deo one gomile intelektualnih autsajdera što čitavu predstavu provedu na pola stolice i pola očiju i što se prosto troše u očajnim naporima da svom licu dadu neki kakav takav lucidan izraz. Za neke od njih balet je erotika destilisana u tečnosti neke ideje. Pošto je De Falla najviše ličio na kabaretsku tačku, pobrao je najviše aplauza; aplaudirati do zla boga nametljivoj i infantilnoj „Igri među instrumentima“ Mlakarove, bilo je već stvar društvenog takta: ja nisam savršeno ništa shvatio od te njene apstraktne koreografije.
Dolazim do uverenja da svaka pantomima koju izvodi muškarac deluje nekako neprirodno i perverzno: ono što sam ja stvarno osećao gledajući Don Quixotea, bilo je gađenje.
Najgora vrsta snoba je onaj intelektualni, zato što je beznadežan i što, suprotno nekim drugim felama (društveno-mondenim na primer) nema nikakvog izgleda da postane prirodan. Jedan društveni snob može jednom da se saživi sa svojim obavezama do te mere da obaveze postanu deo njegovog opstanka (jer snob je inače skroz ekstravertiran i van svog vlastitog normalnog postojanja), ali jedan
Intelektualni snob nikad ne može da se ujedini sa predmetom svog snobizma (zato bi bilo potrebno jedno više stanje inteligencije u kome slučaju takav čovek ne bi ni mogao da postane snob.) Intelektualni snobovi liče na Sizife koji potpuno beznadežno guraju svoje intelektualno kamenje uz brdo umetnosti: izgurati ga nikad neće. Šašavo.
Vreme nepodnošljivosti. Postoji u svakom biću neko podneblje (nazvano dušom) koje se razvedrava ili mrkne u kruženju svojih sopstvenih orbita, u jednoj potpunoj neljudskoj nepovredivosti, jednako kao nebo na čije zime i leta nemamo uticaj. To podneblje ima svoja godišnja doba koja ništa ne može poremetiti: jesen će doći iza leta i zima posle jeseni, i ništa ne može sprečiti da proleće zameni zimu. Mi nemamo učešća u svojim godišnjim dobima, osim što ih podnosimo: po nama padaju njihovi snegovi i kiše, i nas plaće njihova žega kao vrelo kupatilo.
U svakom slučajnom trenutku, ćud našeg neba može nas baciti u očajanje čije razloge ne opažamo oko sebe, jer ih nema: nikad nema pravih razloga za očajanje. Doduše opstanak je već neka vrsta predrazloga za to. Opstanak je naše stanje, koje ne možemo dohvatiti rukom!
Između svih vremena postoji i jedno vreme nepodnošljivosti: ono može imati masku neraspoloženja ovim ili onim dnevnim događajima, ali njegovo pravo lice ne možemo ugledati ni na jedom od svojih zidova: tek sen što se kupi kao nabor na licu žene, i mračni odsjaj u koji se presvlače tela za kafanskim stolovima. Nepodnošljivost je neka vrsta osvete, koju sebi dopušta naša egzistencija prema svojim modelima: neka vrsta ubistva koje se ne aktuelizira.
Bela i gnjila ruka žene, koja sedi za susednim stolom je nepodnošljiva; nepodnošljivo je njeno telo i to telo u njenom postojanju zabarikadirano kao u nekoj tvrđavi; ako je nepodnošljivo njeno prisustvo uskoro biće to i sama pomisao da ona može postojati.
Nepodnošljiv je i taj džigolo sa hibridnim licem rumunskog diplomate i marseljskog podvodača; ( ) je takođe nepodnošljiva. I kelneri u hirurškim keceljama, i mukao kolut zvuka koji se penje sa unutrašnje strane čaše, kao uz šupljinu drveta, i tandrkanje senki po ulici, i mučna razbludnost dima koji bogosluži; sve je tako nepodnošljivo i obešeno o koncu: kad se konac prekine čovek se ubija.
Nepodnošljivost nas čeka napolju: kao vatra u koju skačemo da bi se očistili. Nopodnošljivost ne pripada nama ili pripada samo ukoliko je mi ispunjavamo, kao što žega ne pripada zemlji osim ukoliko je ova podnosi.
Nepodnošljivost je sekira obešena ispred šume: njome izvaljujemo opstanke i oko nas ostavljamo panjeve njihove sa golim iskolutanim vratovima.
Nepodnošljivost je mnoštvo tuđih agonija u nama, u nama umiru kao u otrovu natopljeni svetovi
Nepodnošljivost je gledanje od koga se zavrti u glavi i krvave ptičurine zapletene krilima u magli: jata predmeta u svom bezobzirnom povlačenju
Nepodnošljivost je muka zbog kafanskog stola koji se ljulja na svojim tankim nožicama kao ranjeni četvoronožac; i muka zbog sopstvenog zadaha i muka zbog ravnoteže u koju smo uneti kao u neku klopku za pacove.
Nepodnošljivost je, međutim, i način na koji nepodnošljivost zri, ono pipavo prikupljanje nepodnošljivosti u neodbacivu moju bit, ono sažimanje kaplji nepodnošenja u poplavu koja izravnava uzvišice sveta u smrknutu pustinju, ono metodičko ubijanje, ono cepidlačko istrebljivanje svega što kao barikada stoji između nepodnošljivosti i mene: između toga što sam nepodnošljiv i toga što ću prestati da podnosim..
Renesansa matrijarhata. U početku je to naravno bilo samo jedno lično iskustvo, zatim se ono umnožilo posmatranjem svoje najbliže okoline; dobilo je izvesne opšte tipske odlike. Današnji članak u NIN-u kao da potvrđuje moju pretpostavku da se, bar duševno, vraćamo u matrijarhat.
No comments:
Post a Comment