Dnevnik Borislava Pekića 17. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Ponedeljak, 17. decembar 1956. 

Večeras sam svašta govorio dok smo sedeli kod „Orača“. Bio sam pomalo pripit i egzaltiran. Polako se otvaram, rasklapam pred njom kao kakav cvet: o znam, to je siguran način da je izgubim!

Sam u sebi kao slon u staklarskoj radnji.

Svirepost ne postiže svrhu, ako nije upravljena na sebe.

Ima malo mazohizma u mojoj strasti.

Ja nisam do samoponiženja iskren zato da bih nešto izveo na čistinu, nego zato da bih osetio uživanje u samomučenju. Imam osećanje da vrlo postepeno skidam skramu sa rane koja se zaceljuje. Kad prestanem, rana se opet zatvori. Ja sam orao na svojoj sopstvenoj besmrtnoj džigerici.

Ona me voli.

Kad bih samo mogao da ne mislim i da se okupan u svom sopstvenom snu, kao u mlakoj penastoj vodi, zaboravim.

Zaboraviti to znači umreti nekim od svojih egzistencija: umreti deo sebe, kao iščupati ruku.

Memorija je ono što nas čini živima. Kada ne bi bilo memorije ne bismo ni bili svesni da živimo.

Ali ja mrzim svoju memoriju.

Mrzim svoje opstanke složene u pamćenju kao u rafu: plesnivi zadah uzbuđenja koja su pogubila svoju svrhu, smrad duše koja truli kao zgažen plod.


Počeo II čin „Ponoćnog Ekspresa“ („Kontrapunkt“). Odlučio se za shemu: Intermezzo: Tomina priča I : Sumrak jednog Diva Intermezzo: Kontrapunkt - Kupe II i III II : Pustinjsko nevreme Intermezzo: Pavle i Eva III : Pljačkaši Intermezzo: Kupe III IV : Pepeo Intermezzo: Hapšenje Genadijusa Huberta V : Užareni obruč Intermezzo: Kupe I (Golovan i Eva) VI : Krv za strah VII : Čovek i Čovečica