ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 18. decembar 1956.
Nalazim da je ( ) položaj neodrživ, iako ima izvesnih prednosti: samo prednosti nestaju, a muka je ono što preostaje. Sve dok se nije zaljubila mogla je ova pustolovina da bude prijatna za oboje (izuzev za ( ), sada nastaju dani plaćanja.
( ) je beznačajan, ali dobar; takvima pripada kraljevstvo nebesko. Ona je takođe dobra, ali na svoj način. Negde sam napisao da ljude i poznajemo kao zle, samo zato što je svako od njih dobar na svoj nedokučivi način.
Međutim prilično je gnusan način na koji ona rešava problem svog dosadivanja. Čovek se ponekad pita da li žene uopšte mogu da ljube, kad predmet svoje ljubavi zaborave čim im se izgubi iz vida.
Žene nemaju mašte. One su svakako autentičnija forma života od nas, one su bliže njegovoj bezobzirnoj struji i njegovim ciljevima. To je zato što nisu zaražene duhom, koji je protivživotan i smrtan po svojoj sopstvenoj volji.
( ) je poštena žena, pa ipak se ponaša kao kurva: prostitucija (ma kakva) je onaj univerzalan način koga mora da koristi svaka žena, da bi zaslužila svoje opstanke. Zar ( ) nije bila ta koja je rekla: "Biti žena to je poza!“
Dionizijski zanos. Za mene je zanos neposredno spajanje sa sobom, ne samo zanos od samoidentiteta nego zanos u samopotvrđivanju, samosaglasnosti; dalje: to je otpor koga život protivstavlja duhu, sredstvima samog duha. Duh koji se opija je protivduhovan te liči na škorpiju koja truje svoj sopstveni rep; takav duh je zanesen životom ma kakve izgovore našao da se opravda: on je oživljen samoubistvom.
Svaka je umetnost dionizijska, pa prema tome i protivduhovna: njome duh osporava sebi opstanak izvan životne egzaltacije. Ali uništavajući duh neposredno, umetnost ubija i sam život, koji se kao samosaznanje u njemu aktuelizira.
Umetnost je ponor čije dno dotičemo u zanosu; takav je zanos beskrajan, jer nema ništa dublje od ponora koji ima dno; gde nema dna, nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj. U svom dionizijskom opterećenju umetnost nosi autentično obaveštenje o smrti.
Tako igra ima značenje agonije.
Umetnost, a osobito muzika, samo je jedan stilizovan mit o smrti. Ono što je san za duh, to je umetnost za život: adaptacija na smrt.
Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika; muzika je estetsko opravdanje smrti.
(Šta je samrtni strah? Strah saznanja ili strah instinkta, prepast tela ili duha? I šta biva pokrenuto u odbranu od smrti: život svojim refleksima ili svest svojim refleksijama?)
Zanos, oružje koga instinkt upravlja na duh, okreće se kao bumerang protivu njega samoga i ubija ga svojom nepodnošljivošću.
Umetnost i smrt: volja koja se iscrpljuje u umetnosti je volja za smrću, ali ne kao jednim stanjem života, nego kao potpunim nestajanjem. Umetnost je antibiološka.
Igra kao agonija: Igra ima značenje smrtne muke: ekstatična provala živosti kao da dočarava predsmrtnu raspojasanost, svečanost čula, jedan tetaničan zanos. Posmrtni ritual starih naroda bio je pretežno osnovan na igri. Svaka civilizacija koja umire dobija neodoljivu potrebu da igra!
No comments:
Post a Comment