Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić
ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 28. decembar 1956.
Osećao da mi silno nedostaje.
Subota 29. decembar 1956.
Šetao Bulevarom po ledenoj kori; svakog sam trenutka mogao da se okliznem i to me je uzbuđivalo, iako sam iz dna duše mrzeo nesigurnost sa kojom sam bio primoran da koračam: bio sam napet.
Sedeći u svojoj sobi, zažalio za tom nesigurnošću. Kuće su se smrzavale u plavičastom ledu i sneg je kao čupav oblak visio baš ispred mog prozora. Skakao nekoliko puta na noge (kao idiot) da vidim ide li? A znao da ne može doći.
( ) je otišao na godinu dana da pokuša zaboraviti jednu nedelju njenog života. A ja kažem: ako ( ) bude ikad zaboravio tu nedelju, zajedno sa njom zaboraviće i ( ).
Skiper = Trešnja. (Trešnja je Skiper u minijaturi moje ljubavne muke.)
( ) počinje da plaća. Njoj se, naravno, još uvek čini da je njena podrugljivost prema ( ), znak ponovnog zadobijanja nezavisnosti, znak izvesne ravnodušnosti; stvarno to je preživljavanje poraza. Ona ga hvata u malim lažima: „On ne zna šta je kome kazao, ni šta je gde uradio!“ kaže ona. Pritome se smeje. Smeje se i njemu u oči: ne zato da bi obelodanila svoju ravnodušnost, nego da bi povredila njegovu.
( ): „Zamisli ( ) želi da idemo u Karlovac. Treba li bi da pođemo u ponedeljak uveče i Novu godinu da dočekamo u vozu!“
Ja: „Da.“
( ): „Ja mislim da je to glupavo!“
Ja: „Da“ (pritom neuverljivo klimam glavom).
( ): „Zašto ne bi Novu godinu dočekali ovde, a pošli sutradan?“
Ja: „Da.“
( ): „Reci zar to nije strašno Novu godinu provesti u vozu. Povrh toga ne znamo ni da li oni imaju izlaz.“
Ja: „Ne znate.“ (postajem dakle govorljiv).
( ): „Osim toga sve to košta, a ne znamo da li ćemo ih videti?“
Ja: „Ne znate.“
(
): „Kaži sam! Zar ima smisla da to uradim?“
Tako je ova gnjavaža trajala najmanje pola sata. Ona je insistirala da joj pružim izgovor, a ja sam se zainatio da joj ga ne dam. Nisam rekao ni da ni ne.
Ima već nekoliko meseci kako se ( ) sprema u Karlovac. Neka me đavo odnese ako ikada tamo stigne.
Bojim se da krijem od sebe da čekam pismo.
Zašto koga đavola ne piše?
Pošla je u utorak, a u Atinu stigla u sredu. Da je pisala u četvrtak još juče bih dobio pismo. Pošte ne rade nedeljom.
Hvatam sebe da sedim na stolici i zurim u peć. Peć liči na neki nadgrobni spomenik; zatim postaje egipćanska mumija uvijena u platno boje peska; najzad to više nije ni mumija nego obično posečeno drvo čiji vrat krvari smolom.
Moram tačno znati šta sam od svog plana (kučkinog u stvari) postigao danas da bih znao šta imam da preduzmem sutra; inače se čovek ponaša kao u eksperimentalnom kavezu.
No comments:
Post a Comment