Pages

Monday, October 27, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 30. decembar 1956.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

Nedelja, 30. decembar 1956. 

J. mi reče da se nedeljom ne deli pošta.

Ponedeljak, 31. decembar 1956. 

Večeras odlazim na doček Nove godine. Smešno, kao da ova koja dolazi znači nešto drugo do jedan niz mojih života kojim se približavam smrti. Potrebno je da budem veseo; ja ću to biti ako je potrebno. Jedna laž više ne znači mnogo.

Laž uopšte pomaže da čovek svoj opstanak svari, da druga bića svari, da preživi svoj život. Ne da ga proživi. ( ) ipak putuje. I ona laže sebe. Slagaće i ( ). Ali zašto da bude prema njemu okrutna kad to ne može prema sebi. (Tačnije: zašto ne biti nepošten prema drugome, ako smo to već prema sebi. Zar za mene ičiji opstanak ima veću i delotvorniju vrednost od mog?)

U Indiji postoji običaj da se ljudi ubijaju na sam dan Nove godine.

U Indiji postoji običaj da se u znak poštovanja prema umrlom nose na pogrebu bele haljine.

Indusi shvataju prednost smrti.

A da li je ona neka prednost?

Šta bih ja stvarno dobio svojom smrću?

Da li bi i moja kao Roquentinova smrt bila savršeno uzaludna za večnost? antonchristian_020_121 - Gegenlicht 2005 (170x100)
Ako su godine koje sam nestao bile godine čekanja i nade i godine oklevanja, 1957. biće godina odluke. Ja znam da je svaka odluka uzaludna, ali jedna odlučena uzaludnost još uvek je spasonosnija od jedne koja se tek odlučuje i opipava.

Stvari. Obratiti pažnju na njih. Čovek obično ne pridaje važnost sitnim nezavisnostima, što ih stvari vremenom izvojuju. Ima već mesec dana kako mi mrtvi predmeti privlače pažnju, ali se ne usuđujem da ih posmatram: izgleda da nisu uvek isti.

No comments:

Post a Comment