Thursday, October 30, 2014

Dnevnik Borislava Pekića 4. januar 1957.

Život na ledu, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

Petak, 4. januar 1957.

Zatvor ili u traganju za izgubljenim zatvorom. Svet taj nalik je na odaju sa dvostrukim vratima. U sobi zatvoren u zatvoru. Teskoba je normalan život zidova, njihovo vlažno disanje oko mene, okoštavanje prostora u kome se začinjem kao larva u čahuri. Teskoba je navika zidova da zatvaraju, od koje se odvikavaju vratima i prozorima. Postoje zidovi od kamena; i zidovi od mesa prefarbanog ružičastim lakom; zidovi ravnodušnosti sa kožom nosoroga; zidovi praznine šuplji kao vazduh. Teskoba je zid koji se na mene naslanja i koga ja podupirem ramenima svoje uzaludnosti. (Tako to izgleda sa stanovišta lirskog trabunjanja.)

Teskoba (opet sa stanovišta lirskog trabunjanja) nasrtala je pravo na mene iz runjavog telašca zore, koja je kružila oko kontrolne lampe iznad klozeta kao krilast odraz, iz brbljivog plena senki, zvižduka voza koji je odlazio sa M. stanice, nasrtala je u nekom amorfnom agregatnom stanju koje ne beše ni tečno, ni čvrsto, ni gasovito:

Disao sam razvodnjenu gumu
 i kameniti vetar
i stvari koje bi (da mogu) kao promaja prolazile kroz ljudske tesnace;
(a bez lirskog trabunjanja)
ta teskoba je prosto rečeno poticala od moje odvratnouporne, bestidne kukavičke želje da budem pomilovan.

Mogao sam da počinim bilo koji zločin pod uslovom da to niko ne vidi; mogao sam da izdam prijatelja, pod uslovom da se za to ne zna. Samo zato da bih izašao. To je i moja istina i istina svih nas.

Šašavo: savršeno nikakve koristi nisam izvukao iz tih pet godina osim bolesti, ako se ona može uzeti kao neki osobiti dobitak po moj život. (Đorđe će to ubrzo uvideti.) Ako su one imale da mi pribave neko samosaznanje, ono je bilo pogrešno jer je bilo prisilno, te umesto da saznam sebe kroz napad (dakle ono što me oblikuje) saznao sam se kroz odbranu (dakle ono što me razara).

Ako su one imale da me stave pred izbor, nametnule su mi ga, sprečavši me da biram ono između čega tek treba izabrati. Opredeljenje još nije nikakav izbor. U kojoj meri čovek stvarno odlučuje gde će obesiti svoj kaput, kada ga sa zidova očekuju već zakucani klinovi? Ako je trebalo da me one stave pred neku misteriju (bogzna kakvu?) oduzele su mi vreme da na nju mislim. Najmanje vremena čovek ima tamo gde nema ništa osim vremena.

Kamerna komedija heroizma. Stavio sam se u službu političkih doktrina koje sam prezirao. (To čak i nisu bile nikakve doktrine, nego kaplarsko-seljačka transkripcija rodoljublja.) Između nacionalnog i socijalnog utilitarizma, oba meni strana i nepojmljiva, bio sam prinuđen da se opredelim za onaj prvi samo zato što me je položaj na to prisiljavao. U stvari trebalo je manje hrabrosti da čovek postane heroj (da ostane dosledan) nego da postane kukavica (da promeni stav).

Dva moćna točka okretala su se preko našeg betonskog kruga jedan prema drugom: Nemilosrdna administracija Uprave i još bezumnija (savršeno alogična) i svirepija stihija zatočenika. Dve su ideje u zvonkim taktovima željeznih klepala - koja propisuju dnevni red - igrale svoj dans makabr. Meriti neke njihove objektivne vrednosti bilo bi Sizifov posao, čak i da sam pre nekoj od njih osećao afinitet. Biti između značilo je biti smrvljen. Ostalo je, ali ja to onda nisam mogao znati, saučestvovati u apsurdu, a ne izmišljati infantilna sredstva da se on razreši. antonchristian_020_030 - Gaza 02 III 2002-2005 (91x62)
Apsurd je nerazrešiv. Čim se on razreši, više nije apsurdan, pa se ne može reći da je to ikada i bio. Razrešiv apsurd je kontradikcio in adjekto.


 Iskustvo: druga obmana. Ako ja znam da je X. nitkov, zašto bih mu pružio priliku da to na meni dokaže. K tome iskustva nemaju osobinu da se šire izvan kruga činjenica, koje ga obrazuju. Valencija je iskustva, strogo definisana preuzetom sadržinom i stavljena pod kontrolu asocijativnih moći, dakle nečeg po prirodi statičnog, nečeg što se samo pod izvesnim stalnim uslovima ponovo vaspostavlja. Na stranu ta sitnica što je čitav poduhvat bio politički uzaludan, pogrešan je bio moj stav u zatvoru, jer umesto da formuliše, on je dozvolio da bude formulisan.

Moral : Mojsijev = prirodno simetričan
Životinjski = prirodno asimetričan
Hristov = patološki asimetričan
Pravni = utilitarno asimetričan
Racionalan moral = ?

Nešto kao društvena korisnost ne postoji. U tome se slažem sa B-om. Ali sumnjam da je ostvarljiva njegova zamisao o nekom novom moralu koji bi imao izvršno dejstvo čim bi bio konstruisan. Da bi ga oživelo potrebno je da se doba sa njim saživi. Zatim: tradicije u sankcijama. (Neka vrata pakla. Svaki moral mora imati svoj pakao.) Moral i pravo bez sankcija imaju samo privatan, a nikako društveni značaj.

Savremeno krivično zakonodavstvo zasnovano je na koncepcijama jevrejsko-mojsijevskog morala, preudešenog prema udžbeniku psihijatrije.

 Osnovno pitanje svakog krivičnog zakonodavstva je pitanje: prihvatiti ili odbaciti simetriju.

Eksperimenti . Populacija odojčadi: A, A1, A2, A3, itd. - držane strogo izolovano od društva u kome vladaju emulzije svih morala, i vaspitavane u duhu navedenih etika. Zamišljam sebi jednu komediju u kojoj bi bili izvedeni čisti tipovi životinjskog, starozavetnog, hrišćanskog i racionalnog morala, i pušteni u sukob.

No comments: