ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 4. januar 1957. (nastavak)
Lj. dolazi za jedanaest dana.
Pišem Ljiljani o knjizi Marcel Arlanda Red (Gonkur 1929). Pišem zapravo dnevnik, a onda joj šaljem kopiju. (Stidim se, ali štedim vreme, koje mi, izgleda, ničemu i ne služi, osim da na njemu pravim besmislene uštede)
Dubok utisak. Tehnika neinteresantna, neinspirativna. U oblasti ideja, međutim, vrlo aktuelna. Red je za Arlanda pre svega jedno sankcionisano stvanje društva. Prema njemu imaju se dva brata Gilbert i Gislen, kao antagonistički i protagonistički pol. Žislen pripada r e d u (Svetu-Jajetu), on je sam taj red. Gilbert je n e – r e d (Anti-Svet, Anti-Jaje). Sukob je neminovan. U kontrapunktu, red i Gislen pobeđuju, Gilbert s njegovim ne-redom propada. Konformizam se pokazuje jačim od revolta. Svako telo teži da ostane u stanju u kome jeste. Inercija je najmoćnija sila svakog društva i njegovog reda.
U početku mi se činilo da Gilbertova pobuna predstavlja izvod iz moje duševne i intelektualne biografije. Ubrzo sam shvatio da me njegova sudbina, premda dira, zaobilazi. Počeo sam je odobravati upravo u ime jednog reda, kome se Arland ruga. Odneo sam pobedu nad Gilbertom, iako mi ona nije donela nikakvo zadovoljstvo.
Od Gilberta me je odbijao nihilizam njegove pobune. (Ono što me odbija od egzistencijalizma.) Odsustvo cilja. Njena beskorisnost. Njena moralna perverzija. Prometej je praotac pobune, ali je ljudima doneo vatru. Gilbertova pobuna ne obećava da će im išta doneti. Sloboda koju on ište – nedelatna je. Pobuna je stvaralački, nije rušilački čin. Gilbert hoće da bude slobodan. Čemu? Zbog čega? On zna od čega, ali ne zna zbog čega. Ne, Gilbert nije moj tip revoltiranog čoveka.
Nije to ni Lari iz Maughamove Oštrice brujača. Lari beži na Istok, umesto Istok da dovede sebi na Zapad. Njegova je žudnja za konačnom istinom egoistična, a priori suprotna svakoj istini koju će zateći na dnu istočnjačkih praznanja. Život ne služi sticanju saznanja, već saznanja sticanju života. Postojanje je jedno kontinualno sticanje života.
U smislu rušenja načela reda, ni od jedne pobune, ni od jednog ne-reda, ne treba, razume se, očekivati nemoguće da uništi red kao načelo. Ako je pobuna stvaralačka – a mora biti, jer ako nije, ako je rušilačka, nije pobuna već nered – ona je uvek praslika nekog novog reda. (Makar se on zvao slobodom kad je nema, moralom kad smo u padu, istinom kad smo u jednom mraku od svih onih u kojima možemo biti.)
Moja je pobuna moj red. Njome učestvujem u stvaranju jednog novog reda, koji će, ako ga bude, kao i ovaj protiv koga sam, pa možda čak i više, biti predmet jedne druge opravdane, korisne, neophodne i najzad izvesno pobedničke pobune.
Moj trijumf je samo jedno stanje mog poraza. Svaki trijumf je tek jedno od stanja opšteg poraza.
Pobunjenik koji se više bavi sobom nego objektom svoje pobune, čovek je ne-reda, nije pobune. Gilbert se isuviše bavi sobom, a predmetom svoje pobune jedino ukoliko se on njega tiče. (Još uvek razume se manje od mene, pa u toj svetlosti ovaj pledoaje budi sumnju kojom se treba ozbiljno pozabaviti. Takođe i manirom da se ovakvi tekstovi guraju u pismo ženi koja se voli.)
Još o roditeljima. Rat između dece i očeva je verski; bespoštedan, jer se vodi u ime uzvišenih principa sa jedne i uzvišenih bezprincipijelnosti sa druge strane. Taj rat je pravedan i jedan od uslova napretka.
Da mladost večito traje, ona bi razumela mladost u kojoj se sama produžuje. Ali ona beži kroz preplašeno pamćenje kao biće koje se stvarno plaši svoje sopstvene senke. A sopstvena senka je zbilja nešto zastrašujuće. U pedesetoj godini tome se pamćenju čini da je sve sastavljeno od vrlina. (Jedna očišćena Pandorina kutija .) Strogošću prinudnog lišavanja, ono je iz sebe iscedilo svaki porok, koji bi mogao da izvini slabost dece. Kad porok iščezne iz pamćenja, on je iščezao i iz razumevanja. Razumevanje nije ništa drugo do dobro iskorišćeno pamćenje. Memorija je placenta velikodušnosti.
Naši očevi vole da nam se predstavljaju kao bezgrešni. A mi znamo samo da su očišćeni od greha, i sa punim pravom ih preziremo kao licemere. Naši očevi se brinu za posledice naših revolta, a mi znamo da to čine jer su ih iskusili. I zato ih nepravdano nazivamo kukavicama. Naši nam očevi zabranjuju strasti, samo zato što ih više ne osećaju. I zato ih neopravdano smatramo bezosećajnim. Oni ne žele našu nezavisnost, jer su svoju izgubili. Zato im prebacujemo da su tirani, tamo gde su samo robovi. Oni cene svoju mladost ne po srcu, koje su u njoj ostavili, nego po glavi, koju su naknadno izmislili da bi potkrepljivala njihove savete.
Kada je posle Prvog rata rečeno zbogom oružju, koje je ostalo zarđalo po rovovima Kaporeta, Makedonije, Galicije i Flandrije, nemoguće je da su ljudi manje žudeli za srećom nego što žude danas, kad su tom istom oružju rekli zbogom i rovovima na Elbi, Rajni i Dunavu.
Gnjev očeva i prezir njihove dece, to su oružja dve generacije koje su se srele da bi se volele do istrebljenja.
No comments:
Post a Comment