ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
1. januar 1959.
Gad je seme čudne biljke.
Posejano ne daje plodove nego opet seme gada.
Seme gada slatko na jeziku i gorko u stomaku.
Gad raste na svakom zemljištu, ne zahteva naročitu klimu.
Gad se kratko vreme posle setve mora negovati.
Posle gad buja sam od sebe.
Zakopan u suhom pesku gad daje plodove i posle više godina.
U XX veku gad se dobija sintetički.
(Stručnjaci tvrde da je veštački gad ukusniji i hranljiviji od prirodnog.)
Hemijska formula pomoću koje se dobija biljka gad je državna tajna, ali za nju znaju zanesene lude.
Četvrtak, 1. januar 1959.
Novogodišnja grimasa. Postoji jedna novogodišnja Grimasa, koja se iskustvom cepljena, sa generacije na generaciju, veša o lice da bi u ponoć dostigla maksimum emfatične iskeženosti. Tako iskrivljena u biološku ushićenost činjenicom da smo i verovatnoćom da ćemo biti, ostaje Grimasa sve do jutra kada se nalik na urođenički idol pronese gradom u povorci svojih mehaničkih blizanaca: da bi se međusobno poredili, ali i podržali u zanosu.
Jedna usamljena Grimasa spontano se ispravlja, kao da njena pozajmljena veselost curi kroz sito tišine što je opkoljava, kroz nečovečnost što je samoćom obogotvoruje. Dve imitiraju jedna drugu i u toj se uzajamnosti produžuju, ali tek u mnoštvu može biti održana ona bezrazložna ushićenost za koju smo se, sa uzvišenom naivnošću magaraca, danima pripremali. Usamljen čovek je uvek i neveseo čovek.
Osećanje sveta mu je elementarno i on će napušten ili povučen uvek dočaravati sisara uhvaćenog u klopku kakve, gromovima uzdrmane, prašume. Nada ga neće naoružati radošću čak i ako ga snabde strpljenjem; nova vera mu neće nadoknaditi bivše vreme propadanja; spasenje će mu uvek za dlaku zakasniti i on će sa mržnjom posmatrati kako ono dolazi za druge, nikad, doduše, ne viđene, ali u netrpeljivosti zamišljene ljude, ili samo zato da pokaže kako postoji i kako je bilo propušteno; ni cilj neće uspeti da nađača sumnju i naseli sve praznine koje on donese sobom ili mu ih iskustvo otvori na mnogim vrhovima njegove istorije.
Ne, neće novogodišnja noć biti jutro neke sjajne Obnove, neke autogeneze u čijim će plodovima jednom možda naći on zakasnelo opravdanje za svoju setu. Usamljen čovek je Bog iznenađen pred rđavim rezultatom svoje svemoći: nemoćniji je sada od sveta koji mu duguje za svoje postojanje; nemoćniji za jedan svet. Ko može razočaranog nagovoriti da još jednom uprlja svoje prste glinom?
Novogodišnja noć je samo još jedna noć više: jedno crno vreme.
Ali, sprema li se taj neveseli čovek, taj Bog u ostavci, među ljude, evo ga gde sa obnovljenom brzopletošću iz iskustva vadi iskonsku Grimasu poverenja u budućnost (koja ga nije izneverila samo stoga što nije imala prilike) i dušu, evo ga gde navija razdraganošću kao što se dečiji vozovi navijaju budućim kretanjima.
(Što dokazuje da običaji, bar koliko i mi, imaju pravo da se služe našim opstancima.) Čovek je izabrao privremenu veselost kao kakvo praznično odelo. Biva naelektrisan mehanički: trenjem o staro iskustvo i nove ljude što ih u društvu njihovih Grimasa, sreće, kud god se te noći dene. On je prinuđen na veselost. Veselost je njegova navrat nanos skovana sudbina.
Novogodišnje noći su mistični obredi urođenika koji pod dejstvom svetih travuljina nade, postaju nalik jedni na druge i čije izjednačene grimase sa strahopoštovanjem iskonski ponavljaju neku božansku masku: sad rađanja i plodnosti, sad rata i osvete.
Sigurnost. Srećan sam, ali ne i siguran. Kako mogu biti istinski srećan kad se moje samouživanje munjevito menja i ako me ono što me ushićuje danas, već sutra može uništiti? Da bih bio siguran trebalo bi da se razlozi mog raspoloženja ne menjaju: da budu stator mom duhu. Potrebno je da zaslužim svoju stalnost. Potrebno je, dakle, da umrem?
Da ne budem živ. I opet je, dakle, potrebno da umrem?
Drama. Emanuilova višeslojevitost. Emanuilo = Bog (ontološki); Materija (gnoseološki); Podsvest (psihološki); Narod (sociološki).
No comments:
Post a Comment