ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 11 januar 1957.
Opsesija o nekoj mojoj svrsi, misiji, o tome da su mi egzistencije celishodno upravljene prema nekom mitu (protiv koga se doduše ja borim prevrtljivošću) mora biti čista ali ozbiljna detinjarija. Dobro mi čini da se obmanjujem velikim stvarima i da se pravim važan prozirući beznačajne, ako ovih doista ima.
Uistinu beznačajnih stvari i nema, mada postoje predmeti koji moraju biti irelevantni za jedan idealan model života; za takav pojam o životu mora doista biti ravnodušna svaka lepota; mora biti nevažna svaka prepravka istinitosti u korist čulnosti. Međutim po moj tautološki život (prosto ponavljanje života koji je primenjen uopšte) imaju sitne stvari značenje trske za davljenika: samo pomoću njih, i načina na koji ja prihvatam i upotrebljavam ono što drugi odbacuju, mogu da izvojujem svoju različitost.
U očekivanju učestvuje čitavo telo i nijedan njegov deo ne ostaje pošteđen onog mikronskog pomeranja u pravcu činjenica koja se želi. Sama pomisao da će ona uskoro da se vrati pokreće moj stomak u neki vertikalno strm skok i sam sebi ličim na psa u lavirintu. Ovo očekivanje je endemično, ono se boluje do raspadanja i čovek nikad ne zna da je od iskona zaražen čekanjem, koje do iskona neće biti zadovoljeno ničim što bi ga za svagda omalovažilo.
Danas rasmatrao mit o Prometeju za „Simfoniju Eroicu“ i mit o Davidu i Golijatu kao jednom nivou samorazvoja njegove ideje o konfliktu prometejsko ljudskog i fatalno kosmičkog. Veoma sam zadovoljan napredovanjem te stvari: izgleda da sam što se tiče suštine postigao jasnost. C. nasuprot S. smatra da poker nisu izmislili Crnogorci, jer se kod toga ipak nešto mora raditi: deliti karte na primer ili ulagati trud oko uplaćivanja žetona. Izvanredno.
No comments:
Post a Comment