ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Nedelja, 13. januar 1957.
Plašio sam se da mi ne bude dosadno i izvodio neke neobjašnjive radnje.
Ponedeljak, 14. januar 1957.
Kako sam otišao davno pre nego što sam ustao, prekjuče, još onda kada sam prestao da se naročito osećam. U poslednje vreme stvorila se neka rasejanost između mene i stvari, tačnije u onom međuprostoru našeg doticanja: kao da se mimoprolazimo bez pažnje. Danas sam malo radio i gotovo ništa nisam postigao: kakve stvarno veze sa mojim životom ima neki mit o Davidu i Golijatu, iako ona postoji ispod mene kao neko polutrulo korenje iz koga se čupam.
Ponekad me obuzima panika da izmišljam. Ali to što izmišljam to je nivo mojih neostvarenih života, i jedna primamljiva stvarnost koju ne mogu odbaciti. Setih se Bromfilda: kada god ne znaju šta da rade sa svojim ustima, njegovi ih junaci prislanjaju uz čašu, te je jedina suštinska razlika između njegovih romana u tome što se u jednom u čaši nalazi konjak, u drugom kalvados, a u trećem rum.
Rekao bih da sam malo umoran i malo rasejan: umoran na jedan rasejan način, kao da se istovremeno događam u više navrata jednom istom svom liku.
Hteo bih da budem prisan sa svojim umorom. Jer na kraju krajeva, ma šta mislio o njemu, on pripada meni i sasvim je uz mene pripijen: hteo bih da se solidarišem sa svojim umorom kao sa nekim režimom koga sam dobrovoljno izabrao. Ali mi je to nemoguće: stvarno on je moja prošlost i ono što sada osećam, to je umor od pamćenja.
Leglo. Bujon od ravnodušnosti u koju je bačen kiseo ferment društvene ambicije. Rezultat: neizvestan.
Zima u praznoj sobi. Soba naravno nije potpuno prazna - ispunjena nameštajem ružnih obraza - ali ta nepotpuna, nedovršena praznina kao da je praznija od one koju zamišljam kao bled prostor koji se talasa. Ja sam se plašio da će to između nas (možda više između nego u nama) jednom prestati i mada znađah da to mora, strahovao sam da me ona ne iznenadi ili da ja ne iznenadim sam sebe osamljenošću (koja bi se sastojala u njenom stvarnom odsustvu ili u mojoj ravnodušnosti).
Taj me je strah bacao u neku vrstu preventivnog očajanja: izgledao sam sam sebi kao dete koga pelcuju protiv tifusa, iako ne znaju da li će ikad njime biti zaraženo.
Adaptacija na očajanje.
No comments:
Post a Comment