ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 13. septembar 1957.
Bojim se da čovek, pošto od njega kao perut otpadnu božanske moći (što ih je skupio iz početničkih udžbenika filosofije) postaje iznenadno malodušan i kad već nije u stanju da prepravi svet, prestaje da se brine i o sebi. Svođenje je postepeno, slično nekom unutrašnjem naoko nevidljivom skraćenju koga doživljava tkanina potopljena u vodu: s puta po nebu vraćamo se kući pokisli i gotovo da nam je svejedno što ženu zatičemo sa drugim u svojoj bračnoj postelji.
Eto dokle može da dotera filosofija. Ponekad se čini da ona i ne služi drugom do stoičkom prihvatanju rogova. Ako je čovek pametan traži se od njega da bude velikodušan, što znači da se ne koprca isuviše kad ga svet vuče za nos. Velikodušan čovek je tajanstveni stroj za praštanje, jer on razume (ili se pravi da mu to polazi za rukom) sve ono što bi se o tuđe shvatanje odbilo kao lopta o zid.
Ne radi se o tome da čovek odista shvata, a ponajmanje da odista nekom ma šta oprašta, nego da se drži kao da je tako, jer na kraju krajeva sve se u svetu dešava kao da nešto postoji čega nema, i kao da je neki uslov ispunjen iako nije. Svi se ljudi drže kao što treba u svim situacijama. Oni koji to propuste ispadaju smešni. Biti smešan znači ne biti na mestu, biti neočekivan, nepogodan, izlišan.
Biti smešan znači ne odgovarati svetu. Pametan čovek obično nije smešan, jer zna šta se od njega očekuje. On zna kad mu valja plakati, kad psovati, kad treba da iščezne, a kad opet da se pojavi. On je slobodan prevod tuđih potreba. On leži svetu. Velikodušnost je dakle samo neka vrsta odbrambenog refleksa.
Nije samo stvar u tome da se čovek upozna sa nekom istinom, nego obično da se sa njom pomiri. Svaki čovek mahom zna kad je ispao blesav, ali obično mu ne polazi za rukom da se sa tim pomiri, te postaje još blesaviji. Đavo će znati granicu tom pomeranju između saznanja i idiotizma sa kojim ga koristimo.
No comments:
Post a Comment