ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Utorak, 15. januar 1957.
Danas dolazi Lj. Smeram da idem na stanicu, mada ona to ne voli: čekam sa izvesnim strahom. Ne zato što bi ona žena, koja me je kad smo se rastajali volela, prestala da me ljubi, nego zato što je to sada jedna druga žena, čiju ljubav treba ponovo zadobiti. („Ti si prestala da me voliš“ - ova fraza nikad nije tačna. Osoba koja nas sada ne ljubi, nikad nas nije ni ljubila: ta koja nas je ljubila bila je uvek neka druga, izumrla u nepodnošenju svoje promenljivosti.)
Doktrine su uvek zgodne za idiote.
Doktrina daje izvesnu simetričnu privlačnost našem očajanju: kao da bi bez proporcija ono bilo manje podnošljivo nego utegnuto u oklop od filosofima.
Doktrine su međutim tupo zazijavanje: ravnodušne po mene dok čekam, opasno priljubljene uz moju sutrašnjicu kao uteha koju već sada odgajam. Stvarno mene je strah od nje, kao od ispita za koga se nisam dovoljno pripremio. Ali nikakve pripreme ne pomažu: one se uvek bave onim što u međuvremenu iščezava. Ostajem bez odbrane samo sa otežalim reflesima.
Ja sam verovao u jednolikost ljubavi; ali ono što je u njoj jednoliko to je strah od dosade; nikad sama dosada: trajanje nečijeg prisutnog odsustva. Sada uviđam da sam se grdno prevario, bar što se tiče mojih odnosa sa Lj. Nikakvu jednolikost ne zapažam iako bih to voleo.
Činilo bi mi se da je u toj jednolikosti konzervirana ljubav, i da iz nje ne može umaći: ovako menjajući se može ljubav da pronađe i svoju ravnodušnost, baš tamo gde joj se najmanje nada. Pa šta? Mogao bih da kažem: dobio si svoje, ono što ti je pripadalo. Ono što nisi dobio nije ti ni ležalo.
No svakako idem na stanicu.
Samogradnja sudbine: Nužnost (I opstanak: David + II opstanak: Adam + III opstanak: Juda) = Sloboda (IV opstanak: Mesija)
No comments:
Post a Comment