ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Petak, 2. januar 1959.
O dnevniku i njegovoj svrsi. Celina, to je ono što me uzbuđuje: želim da utuvim celinu kojoj je moj opstanak pridodat i kojoj me moj instinkt upućuje.
Uostalom, nije li Celina samo nevin, neutralan i geometrijski termin za predstavu koju jedan metafizički um ima o „Bogu“?
Da oblikujem želim svoju Celinu, kao da je ona predmet moje suverene volje; da je definišem ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mi tvrd svet činjenica prikazuje kao emulziju senki. Sa ščepam svoju Celinu da bih izbegao provizornost i ovekovečio bednu slučajnost svog života. (Egipćansko shvatanje posthumnog života daje vitalni smisao ideji večnosti time što je naseljava predmetima života; večnost tako postaje staretinarnica.)
Pišući dnevnik nisam imao nameru da sebe objašnjavam ili komentarišem. Dnevnik nije kontrapunkt između nekog decembarskog dana i neke januarske refleksije, nego sama ta refleksija utisnuta kao amblem na crnoj i neurednoj pozadini dešavanja: refleksija koja je prožela moj dan pojmom opstanka i dan koji je oživotvorio refleksiju dešavanjem tog pojma.
Hoću da dnevnik bude isto toliko autentičan, koliko je to - ponekad - naš opstanak; da dnevnik bude to postojanje, ne zaustavljeno u groblju podražavanih amblema, nego nastavljeno: kao što se činjenica delovanja nastavlja u činjenici dela, kao što se ruka nastavlja u predmetu što ga hvata. Moj život, moja drama i moj dnevnik nisu tri suda pomoću kojih presipam jedan isti opstanak u razne modele: dnevnik nije komentar romana (Gide), roman komentar života (Huxley ), ili život komentar dnevnika (Rousseau).
Očigledno se radi o tri pođednako suverena opstanka, kojima sličnost potiče od jednakih predmeta njihovih bavljenja. Kada bi se to moglo rekao bih: ja dnevnikujem sa istim ubeđenjem sa kojim kažem ja živim: sa većom izvesnošću možda. I još nešto: svet sačinjava bitan deo moje Celine, jer je svet samo moje rascvetavanje kao rascvetavanje neke usamljene divlje biljke.
Imitacija . Sposobnost podražavanja je najefikasniji instrumenat našeg prihvatanja pa time i poimanje sveta. (Poimanje je oblik budućih akcija u njemu umanjen ili deformisan sporednim unutrašnjim okolnostim. Sporedna okolnost opstanka: duša.)
Imitacija je ona adaptacija na neku činjenicu koja nam pruža najveću nadu da je koristimo za svoju stalnost, ali i za njenu promenljivost. Imitiranjem, dakle, tražimo neku konstantu, koje bi se držali usred svoje nesnosne promenljivosti. Uzimamo je spolja, jer nas unutrašnje činjenice ne obavezuju, samo predlažu.
(Ali i ovo je odlučno za književnost: naša promenljivost je promenljivost naše istorije, naših konzekutivnih fabula. Tema, osnovna ideja opstanka svakog od nas ostaje iskonski stalna, sa svojim nenapustivim lokusom u formuli sveta; doduše od ove stalnosti nemam nikakve koristi, jer je gotovo nikad ne prepoznajemo u anegdotama njene prividne prevrtljivosti.)
Imitacijom biramo mi uzaludno svoju stalnost, jer ona je već data kao osnova našeg opstanka; stalnost bazalne ideje sine kva non je naše prevrtljivosti. Uzaludno, međutim, biramo čudna i naivna (magareća) oruđa za njeno prepoznavanje, jer uzimajući da iz pojedinačnih istorija sebe ili drugih, mi ga primenjujemo opet na tu istoriju: vodu sipamo u vodu, da bi je osvežili.
Poravnati se sa predmetom svoje volje, znači biti lojalan prema svojoj sudbini. Griža savesti je poremećeni mehanizam koji naš izbor pretvara u sudbinsku odluku: dilema je bolest. Šta je Judina dilema? Novogodišnja noć je veštački dan sveta; svet pod kvarc-lampom euforije. „Istinita hronika novog Carstva“ - oslobođenje od bezazlenog humora, da bi se Biblija uzela ozbiljno. Danas napisao: Crni petak Simona Kirenskog (ispaštanje vernika).
No comments:
Post a Comment